Stražilovo

Б Р. 37.

СТРАЖИЛОВО

587

Аконтије пак, одморивши се мадо, оде у суседство, да купи свега, што му треба. Робови трговачки одмах су му покуповане стварн однели у стан: глине,

свакојаког посуђа, неколико дасака а пре свега балвап мрамора човекове висине; тај су балван метли међу врата И прозор. (Наставиће се.)

У СЈ1АВУ И СПОМЕН ТОДОРУ НАВЛОВИЋУ. ГОПОР АНДРИЈЕ М. МАТИЋА О СВЕТКОВИНИ У КАРЛОВУ НА МА.1У ГОСПОЈИНУ 0. Г.

Поштовани зборе! Давно је било смишљено и скоро изведено, а данас је ево извршено, што је српски народ дуговао своме врлом сину Тодору Павловићу, новинару и књижевнику српском. Св. црква благословила је и осветила сПоменик овај, који се дизке близу оног места, где почивају утруђене кости вредног српског радника на пољу књиге и просвете српске. Биће од старијих људи и одавдб а и са стране, који су лично познавали врлог покојника; али многих има, који нити су га познавали лично, нити су можда иначе шта о њему чули. Данас се ево прилика дала, да учинимо спомен врлом родољубу Тодору Павловићу, да освежимо спомен и сећање наше на њега, који је читавог свог века, док је жив био, мислио и радио само за српски народ. „Матица Српска" уобичајила је, да се оним Србима, који имају заслуга за српски народ, држи у свечаној седници лицем на св. Саву спомен и говор у дворани Матичиној у Н. Саду. Такав је спомен и говор држао покојни др. Ј. Суботић пок. Тодору Павловићу о св. Сави год. 1871. Али и ову прилику није могла Матица Српска пропустити, а да се не сети по ново многогодишњег и вредног уредника Летописа и заслужног секретара Матице Српске, Тодора Павловића. И Матица Српска, да покаже пијетет ирема заслужном покојнику, изаслала је двојицу својих чланова на ову светковину посвећења сгшменика, и мене упутила, да рекнем коју у славу и хвалу књижевнику и новинару српском Тодору Павловићу. Према свпјим слабим силама, гледаћу, да вам нредставим з. зот пок. Тодора Павловкћа и рад његов на књизи и просвети српској. Тодор Павловић родио се 1804. год. 14. фебруара овде у Еарлову. Отац му је био Иаво, а мати Јелисавета. Отац му је био занатом чизмар и уважен човек у овом месту, јер је много година био општински кнез. Тодор Павловић свршио је славеносрпску школу у месту; кад је отац видио, да му синчић има воље и дара за науку, однесе га прво у Хацфелд да научи немачки језик, по том га је однео прву годину

у гимназију Темишварску, другу годину ради штедње у Вел. Кикинду, трећу због мађарског језика у Сегединску, четврту пак годину у гимназију Карловачку. У Карловцих је свршио четврти, пети и шести гимназијски разред. Филозофију је слушао у Сегедину. а права у Пожуну, која је и доврпшо год. 1825. Из Пожуна дође у Пешту, где је учећи туђу децу себе издржавао и спремао се да постане адвокатом. Практиковао је неко време код адвоката Ракића старијег и за тим, да рекнем речима Дав. Давидовића: „срећном судбином представи се и дође славном онога времена адвокату и српском и мађарском песнику Михајилу Витковићу у практику, од којега је срдачно љубљен био." Корак овај Тодора Павловића био је за његову будућност врло важан, јер га је Михајило Витковић због његових способности и трудољубља заволео и велики труд од своје стране полагао, да тако способног младића изобрази. Тако је Т. Павловић постао адвокатом; и могао је бити знаменитим адвокатом Нештанским, да га родољубиво срце његово није вукло на друго што. Код Мих. Витковића упозна се Тод. Павловић са многим угледним људима онога доба, који га сви заволеше; ту га је упознао велики меценат српски Сава Текелија, који је Тод. Павловића као свога секретара у сваком важнијем предузећу до конца живота свога питао за савет. Познанство ово од неоцењиве је вредности по православно Српство у аустро-угарској монархији, јер неуморном заузимању и посредовању Тодора Павловића имамо захвалити, што Сава Текелија није своју задужбину пренео преко, онда у кнежевину, сада краљевину Србију. Тодо.р Павловић уверавао је и уверио Саву Текелију, да нам и овде Српство крепити ваља, јер и овај део српског народа у аустро-угарској монархији важан је део Срнства. Стотинама година бранио је Србин ове крајеве и стекао нову отачбину, где му живити и напредовати 'Гежак је то задатак био за покојног Тодора Павловића; јер ма да је Сава Текелија био јако образован човек, ипак у својим старачким годинама био је човек своје воље. Но ту је тешкоћу умео наш врли нокојник савладати, јер је напослетку склонио