Stražilovo

588

СТРАЖИЛОВО

Б р . 37.

Саву Текелију, да своју задужбину оснује за Србе православне у аустро-угарској монархији и бесмртни тестаменат Саве Текелије наиисао је Тодор ПавловиЛ својом руком. Кад је био Тодор Павловић горе на наукама, особито у Ножуну, имао је нрилике, да упозна тамошњи свет, па је често у друштву својих садругова говорио, како су Срби у многом заостали за другим народима. Ту можемо рећи, да је заметак у души Тодора Павловића постављен, што је доцније радио једино на томе, како да се унапреди црква, школа и књижевност сраска. Блесак у страном свету није га заслепио, нити га занео, па да своје заборави, и да се од свога отуђи, него га је шта више загрејао, да баш Србин буде и остане, па да ради, како да и српски народ може поћи на боље. Његово српско родољубље нашло је ране и у кући мало час споменутог Михајила Витковића, познатога Србина, који је код Мађара био знаменит човек. Битковић је био скроз српска душа. Мало је српски писао, али је ипак живио као прави Србин. У његовој се кући живило српски, осећало српски, говорило српски и певало српски. Човек Србин, који је дошао у домаћи круг Михајила Витковића, изашао је из њега као Србин душом и срцем, па ако је имао још и душевног дара, то је од Витковића отишао и као Србин на перу и на делу. У таквој српској кући постао је и наш Павловић српским родољубом и угледним радином на нољу српског народног живота, особито српске књижевности, која је у оно доба била скоро једини излив народног живота. Народни живот био је у то доба доста слаб; тада се појављивао тек као семе, које клија у земљи, а не као биљка, која има организован облик и форму. Дани Рајића и Доситија беху прохујали; у јавном животу Срби су били упућени у калуђере и свештенике, у адвокате и војнике; све друго било је пред њима затворено. Жунаније су биле отворене само нлемићима, али врло мало српским племићима. У слободним краљевским градовима било је магистратских столица и за Србе, али је таквих градова било врло мало, а осим тога католицизам је и ту притешњавао српски елеменат. И Видаковићева струја почела се губити ; народна наша њива требала је јаче ране, па је ону Видаковићеву росицу упила и бујније кише тражила. Давидовић је почео издавати „Србске Новипе" у Вечу; то је био први покушај у нашем народном животу, да се сгвори орган, којим да се може дисати и говорити. Али је Давидовић морао прећи у Србију због неких приватних ствари; тимеједодуше

прешла једна животворна искра на ону страну Саве, из које се касније тамо развила снажна струја животне топлоте, али у нашем народном животу у овим крајевима угасила се и та слаба искрица и ми остасмо опет у старом мраку. Вук Ст. Караџић беше издао народне песме, али су оне биле само квасац за нов народан живот; у први мах народне песме нису нашле довољног одзива нити су разбудиле онај живот, који је у њима лежао као заметак. Тек доцније, и то са стране, Копитар и Грим показаше нам, каква моћ лежи у нашим народним песмама; тек онда сгаше народне песме на све стране слати светлост и топлоту, загревати срца и духовима давати крила. Вук Караџић беше изазвао борбу на пољу књижевном између јоте и православија, на пољу језика између чисто народног и славено-српског. За ово је требало доста времена, да мисли сазру и да идеја своју силу развије; међу тим се унутрашњи процес развијао у тишини, и тек је кадикад, али врло ретко, севнуло и пукло из те духовне масе. Глас арфе Шишатовачке, митроносног песника Лукијана Мушицког, беше прохујао као гром кроз духове народа, и духови се заталасаше силно; али као год што у физичном свету после сваког јачег потреса наступа тишина, исто тако и у духовном свету нашег народа наступила је после тога потреса тишина, али таква тишина, у којој резултати потреса сазревају и снагу добивају. Животна сила у нагаем народу била је дакле заљуљана, она је све више бујала, све се већма крепила, и чекала прилику и згоду, како да избије на јавност. Те прилике изазваше год. 1825. „Сербску ЈЊтопис", коју су основали ирофесори на Новосадској српској гимназији: Павле Шафарик и ђорђе Магарашевић. Као трећи у овоме друштву био је тада млади Јован Хаџић (Милош Светић), који као чинилац онога доба заузима знаменито место у историји српске књижевности. „Сербска ЈГћтопис" постаде средиштем народног живота српског у овим крајевима. Ту се здружи све, што је у себи осећало живота и полета. Али народ није био довољно приправљен и ЈЊтопис буде изложена оиасности, да брзо престане, не имајући довољно потпоре да се може издржавати. Та невоља створи „Српску Матицу". Да би помогли Летопису, а да би могли издавати и друге српске књиге, сложи се мало друштво српских родољуба у Пешти. Чланови тога друштва плаћали су при ступању своме 40 фор. ср., како би се могао створити фонд за гореспоменуте цељи. На челу те дружине био је Јован Хаџи% (М. Светић) и тако је он постао основатељем Матице Сри-