Stražilovo

Бг. 38.

СТРАЖИЛОВО

595

кама и са свим се беше предала тој забави ; а Селим и Хања, управо раме уз раме, изгледаху, да су заиесени у разговору. Ни аајмањи ћув поветарчев не усталасаваше сјајне, бистре површине, а чамад, Хања, Евица и Селим одбијаху се у њој, као у огледалу, мирно и непомично. Беше то можда врло лепа слика, ал кад је ја видех, појури ми крв у главу. Разумео сам све: узели су са собом Евиду, јер им дете не могаше сметати, ни разумети љубавних исповести. Узеше је само као бајаги. „Готово је!" иомислих у себи; „готово је!" зашуми трска. „Готово је!" зажуберка вал, ударајући у бок мога чуиа и мени се смрче пред очима; осећах час зиму, час врућину; осећах, да ми бледило покрива лице ! „ Изгубио си Хању! изгубио си!" викаху неки гласови нада мном и у мени. А после зачух, као да ти исти гласови вапију: „Исусе, Марија !" а најзад као да ми дошаптаваху: „примакни се ближе, па се сакри у трску, видећеш још више!" Послушах и привукох се с чуном полако као мачак. Али ни из те даљине не могох чути разговор, видех само боље, како седе једно уз друго, па једној клупици, не држећи се за руке, ал Селим беше окренут Хањи; причини ми се за час, да клечи пред њом, но то ми се само причинило. Окренуо се беше к њој и гледаше у њу молећиво: она га, до душе, није гледала, али као да се обзираше немирно на све стране, а за тим нодиже очи небу. Видех, да беше збуњена; видех, да је он за нешто мољака; видех најзад, како је склопио руке пред њом, како она полако, полако обрће главу и очи к њему; како се, на послетку, стала к њему нагињати, али, наједаред, освестивши се, тргла се и одскочила на крај чамца, а у тај мах је он зграбио за руку, као боји се, да не падне у воду. Видех, да ни пуштао није више те руке, а после не видех више ништа, јер ми магла заслони очи. Испустих весло из руке и сруших се на дно чуна. „Помоћ! помоћ! Боже! виках у души, овде убијају човека!" Осетих, да једва дишем. 0! како сам је љубио и како бејах несрећан! Лежећи на дну чуна и дерући од беснила хаљине на себи, осећах у исти мах сву немоћ тога беснила. Јест, бејах немоћан, немоћан као атлет везаних руку. јер шта 'сам и могао учинити? Могао сам убити Селима, себе; могао сам грунути својим чуном о њихов чамац, па их обоје утопити у валима, али не могох ишчупати из срца Хањина љубави према Селиму и преотети је само за- се, да је ни с ким не делим! Ах! то осећање немоћна гнева, то уверење: нема помоћи! у тај мах беше заиста горе од свију других зала на овоме свету. Увек се стидех плакати,

па и пред самим собом. Ако ми бол. и истисне силом сузе на очи, истом их таком силом задржи понос. Али сад се, на послетку, сломи немоћно беснило, које ми раздираше груди. Та усамљеност, тај чамац са љубавним паром, ко.ји се одбијаше на валима, као на огледалу, то мирно небо и та трска, што ми шумљаше тужно над главом, па тишина и мојих несрећа и мојих јада натера ме, да сам морао љуто зајецати. На очи ми удари поток суза и ја лежећи на узнако, сплетених руку над главом, риках управо од жалости веље, неисказане, за тим изнемогох. Наиде на ме нека укоченост. Чула ми обамреше, осећах зиму на крајевима руку и ногу. Бејах све слабији и слабији. Мишљах остатком мисли, да се то већ приближује смрт и покој велики и ледни. Учинило ми се, да ме та мрачна, гробовска владарица граби под своју власт, и ја је поздравих мирним, бистрим оком. Крај је свему! мишљах и као да ми се сињи терет свали са груди. Али не беше ни чему крај. Не бејах ни сам са собом на чисто, како сам дуго лежао на дну чуна. На небесном своду промиДаху испред мојих очију час лаки, час густи облачићи, час нрелетаху вивци, час ждралови, цвилећи жалосно. Сунце беше одскочило високо на небу и паљагае жарко. Стао ветар, престала шујити непомична трска. Пробудих се као од сна и почех се обзирати око себе. Не беше више чамца с Хањом и Селимом. Тишина, мир и дрем у целој природи беху чудна противност саној укочености, из које се мало час пробудих. Око мене беше све мирно, све се смешкаше. Тамно-сафирасти водени коњици слетаху на рубове од чуна и на пљоснате, као штит, листове локвања; мајушне, сиве птичице љуљушкаху се по трсци, слатко ћућорећи и цвркућући; овде онде зачујеш вредно зујање пчелице, која је залутала на воду; кашто се из иђирота огласе дивље патке; кверкведуле вођаху своје младе на чисту лучину. Краљевине и републике птичје откриваху мојим очима заслоне свога свакидашњега живота, ал ја нисам пазио ни на што. Сањивост ме још не бенге прегала. Дан бегае запаран; осећах несносну главобољу, па за то се пружих из чамца, захитах дланима воде и срках је испеченим уснама, То ме мало оснажи. Узех весло, па се отиснух кроз гаевар кући, јер већ бегае и доцкан, а код куће су јемачно питали за ме. Уз пут покугаах, да се умирим. Ако су Селим и Хања признали једно другом, да се љубе, то је можда и боље, мишљах ја. Бар је крај једном оној нроклетој неизвесности. Несрећа је подигла визир, па стоји преда мном чиста лица. Познајем је и морам се с њом борити. Чудно заиста, та мисао имађаше за ме чак нека болесиа чара. Но ја још не бејах на