Stražilovo

Б Р. 40.

СТРАЖИЛОВО

637

како је свет ишао аџијама као у манастир и како се тамо ослобађао болести и другога недуга? Каквих приповедака и лагарија нема све у свету! Кад мало озбиљан и отресит човек чује то, а он мора да се крсти од чуда. Да наведемо, по Фламаријону, још које чудо дивно, које се никако протумачити не може. Ливије приповеда, какоје273. године после основања Рима падало месо са неба; комађе је било и ситно и крупно. Тице су јеле то месо, али нису могле све појести, но месо, које је остало, није се укварило нити се осећало по путу. У Ирској падало је једаред тако нешто, што је са свим налик на масло-путер; кад је човек узео у руку, таки се отопило, а кад је бацио у ватру, нестало га је али се осећао гадан мирис. Око половине осамнаестога века падала је у Алмерији у Гранади ватра из неба; ватра је упалила траву у пољу и више тога још и неке војнике. Године 1695. десетог марта била је грозна бура у Шапилону на Сени: облак се горе савупалио, те је цело небо било у нламену. Свет се устумарао и -><2

страшно уплашио ; мислио је, да ће сва села у около погорети, јер су доиста варнице сврцале од горе баш онако, као кад ковачи кују а гвожђе прска са наковња. Кад су варнице спале а оне се неко време котрљале по земљи, поплавиле су за тим па онда их је нестало. Ова ватрена киша падала је четврт часа и иа широко но нигде се није ништа упалило нити је какве штете било. Кад је престала киша, падао је крупан снег. Да скупимо. У обичним приликама пада обична киша, у необичним и ванредним пак падати може разна киша, но свагда има, као што смо навели, томе природнога разлога; нека пада кад што и ванредно што из неба, но и томе мора бити разлога; има зацело забележено и таких киша, које нигсад нису могле падати нити ће кад надати, али људи у својој машти створе чудо од кише; од уста на уста преносила се тек нешто необичнија киша, која не може падати, свет пак држи, да се може збити и тако што. Влажени, који верују.

БРАНИЧ СРНСКОГА ЈЕЗИКА. ОД ЈОВАНА ЖИВАНОВИЋА. 1.) У В. Јагића књижици „2а81и§е Уика 8МапоУ1еа КагасШеа га паа пагоЈш јегЉ" на стр. 14. стоји: Ргов1;и 811111 рпго(1е, 1п]а§јаћпе, ћНге рате!! 1 Маћ-а ита, аћ ћег шкаклчћ ушћ рпргауа, гара<1е ашШпа, (1а ако 1 ос1 сћ-и^чћ рогакпи! 1 оротепик, роеи1;1 кгабоШ 1е ирогпа (1га§;оејепов1; опо^а 1>1а§а, које 12 разЉвкЉ (1пеуа и рате1л штја&е. Овде нам се намеће питање, какав је облик носијаше? Да ли има ■гаквога облика у српском језику ? И ако га има, треба ли га унотребљавати у књижевном језику ? ђура Даничић у својим „Облицима српскога језика" вели на стр. 103. ово: „Што у пјесмама има н. п. носијаше, то су погрјешке, које су се могле гдјегдје увући само сгиха ради." Ја мислим, да нити има право Јагић, што пише у књижевном језику носијаше, нити има право Даничић, што каже, да је тај облик носијаше погрешка, која се могла увући само стиха ради. У књижевном језику ваља употребљавати имперфекат ношах, ношаше, јер је тај облик најобичнији у српском језику т. ј. највише се употребљава у народу, а друго тај облик одговара старом словенском облику н о ш д д х ђ, н о 1н д и III е на длаку. А они облици у српском језику, који одговарају старим словенским облицима, имају ирвенство у књижевном језику по свом заједничком словенском облику, који ми држимо да је савршенији од оних облика, који

су постали аналогијом. Тек кад заједничкога облика словенскога нема у језику, онда да богме да ће се употребљавати облик, који је постао аналогијом, који је поникао на чистом српском земљишту. По томе дакле заједнички је облик ношах, ношаше, јер одговара старом словенском облику на шдд?ст>, »ошшк« и тај имперфекат ваља употребљавати у књижевном српском језику. Дакле они, који пишу носијах, немају право што пишу тако и треба да пишу ногиах. Што пак Даничић каже, да је носијаше погрешка, која се увукла у песме стиха ради, ја мислим да не ће бити истина. Ја мислим, да тај имперфекат има у српском језику и да је постао по аналогији имперфеката видијах, горијах, који живе још у језику као што сам показао у „Стражилову" говорећи о „Потоњем Абеисеражу." Даничић дакле не ће имати право, што је држао, да су имперфекти као носијагие погрешке. Носијаше је имиерфекат, који је постао по аналогији имперфеката видијаше, горијаше, а ношах, ношаше је имиерфекат, који одговара старом словенском облику II о III п п х т>, н о ■■■ и а ш е, за то њега ваља унотребљавати у књижевном језику, јер је он заједнички облик словенски. Ја сам, говорећи о језику у „Потоњем Абенсеражу", показао, да у српском језику и то на југу живи још један облик имперфекта четврте врсте и тај облик гласи носах, носаше, који је та-