Stražilovo

Б р . 41.

СТРАЖИЛОВО

655

и треће писмо тиче, а оно друго писмо, које није ништа друго но кредитивно писмо Јаноша краља за свога вернога слугу Фекете Јаноша, којег он до поменутога господара српскога Мехмед-бега у Веоград шаље, скоро ме се ништа не тиче, но и у погледу тога Фекете Јаношп напоменућу, да је Јанош краљ истога Фекете Јаноша често слао у Цариград и другој турској господи, а и после Јаношеве смрти слан је он у Цариград (Ргау, Ер1а1;. ргосег. I. 352.; Моп. кип§. МзЂог. 8спр1оге& П. 229.; Сгеуау: ХЈгкипДеп и. Ас^епаШске е1;с. ас1 а. 1540.—1541. 8. 3.), и да тај Фекете Јанош није био никакав род твом Јовану цару, кога су Угри такође „Фекете" назвали. Из првога писма дознајемо, да је господар српски Мехмед-бег Јахијапашић послао био до Јаноша краља у Велики Варад свога поглавитога слугу „на име (?се балију чауш башу" с књигом и поруком, и краљ Јанош прочитавши послану му књигу и разумевши од слуге све лепо и хубаво по реду, што је Мехмед-бег учинио и њему јавио, обрадовао се јако Јанош краљ и развеселио се, те радостан и весео честита Мехмед-бегу, што му Бог даде у руке (иод руку) непријатеље честитога цара и његове (Јаноша краља), те је божјом помоћи и нароком честитога цара господару свом велику службу учинио и нами (т. ј. краљу Јаношу) велику радост и велико пријатељство и друштво, и с тога му захваљује и жели му, да му је светао образ (пред) честитим царем и да му Бог да срећу и нарок у честитога цара живота на многа лета л!;том." И у писму Ферхату, ћехаји Мехмед-беговом, помиње краљ Јанош, како се радује, што им је Бог дао велику радост и веселост и многу добит у честитога цара животу, ио уз то помиње краљ Јанош и то лда н ин од|> гедпо крт.ме келша токарк посшлк на свогемћ раг.шц' гако крћдо вркме" и да тога ради шаље свога вернога слугу до господара Мехмед-бега те моли Ферхата, да буде »докромк рсуом^ оу господара Мсхмедксга поаап. нашега нкрнога саиге (Ј)екете 1аноша, н коге ркун нанн> ноу?данн саага нматн гокорнтн, да му к. м. ввруете, гере С1' то наше рт.ун нстнннђ — н од1> кога ^ахтскамо ткоен мнаостн жнкота н ^дракнга, амннћ!" Пита се, или бар ја сам дуго и дуго питао: шта је то јавио био Мехмед-бег Јахијапашић, санџак београдски, Јанотлу краљу и рашта се толико обрадовао тај угарски краљ у дољним крајима ономе, што му је дојавио био Мехмед-бег писмом и о чем га је још боље известио науснице Јесе балија чауш баша Мехмедов? Шта је то урадио, кога ли је победио или чију ли је војску расуо био у месецу Октобру 1537. г Мехмед-бег београдски, да му тако срдачно

честита угарски краљ Јован Запољац победу над турским и својим непријатељима ? Није тешко досетити се те брзо одговорити на то иитање, да је Мехмед-бег санџак смедеревски, београдски и сремски итд. г. 1537. одбио од Осека и код Иванке сатрво и расуо војску, коју је други угарски краљ Фердинанд I. те године отправио био под војсковођом Јованом Кацијанером (Коцијаном) у Сдовиње, да одбрани словинску земљу, да поврати отете од Мехмед-бега београдског и Хозрев-бега врхбосанског санџака градове, и, ако узможе, да пребаци турску војску преко Саве. Лако је рећи, да је за тај пораз и за то расуло Фердинандове војске, недалеко од Осека, јавио био Мехмед-бег Јахијапашић Јаношу краљу и да краљ Јанош за то и честита том турском санџакбегу у Београду; али кад прочиташ, читаоче драги, шта о том Кацијаиеровом походу у Славонију г. 1537. угарски историк Ипггванфија пише, и кад даље проучиш све, што о тој експедицији Енгел и стари Феслер а особито шта Хамер и Цинкајзен и други, као н. пр. Ваничек у „Историји војничке крајине" у српском преводу Јустина Шимића (I. 12.—16.), пишу, а ти ћеш одмах застати — и покајаћеш се, што си онако брзоплет био и на тај пораз, на тај расап Фердинапдове војске у Славоиији помислио. Но инак се не ћеш кајати, драги читаоче, ако збиља прочиташ Иштванфијеву повест о том Кацијанеровом ратном походу, који се свршио с коначним расулом и уништењем војске Фердинандове, којом су се повести (у почетку књ. XIII. историје његове угарске) не само Енгел и стари Феслер и безброј других. већ и Хамер и Цинкајзен, повесници турске царевине, служили. Но најпосле, читао а не читао ти те Иштванфијеве иовести, мени је свеједно и тим више свеједно, што се овде не пита, како је лепо испричао тај Иштванфија повест о несретиом походу Кацијанеровом год. 1537., већ се пита, кад, у које доба од године и којега се месеца и дана збио тај иораз и расап Фердинаидове војске у словинској земљи ? Крчелић у историји цркве Загребачке пише на једном месту: „ЕхШаЊ ћаес скЛез (а. 1537. ас1 Евзек) т сИет акегат т. .Песеткт тси1к." Хамер (IV. 188.—192.) пише на страни: „КаЂмапег'8 №ес1ег1а§е 1. М оу . 1537.", но у тексту на стр. 190. вели: „8оппа1>еп(1 пасћ Апс1геав (1. Г)ес. 1537.) всћ1и§еп 8Гсћ <ке Ке^ег Беус1ег ТћеП иш1 Раи1 Ва(ЈиИ.чсћ, с1ег Уа1ег с1ег Кекег, Де1 гш! ветеп 1ар1ег81еп НаирЉи^еп ип(;ег <1ет Ке§'еп с!ег Ки^е1п" а сљедећег дана, то јест 2. Децембра, да је довршен пораз расулом и уништењем хришћанске војске. Цинкајзен (II. 828.—829.) вели, да је хришћан-