Stražilovo

Б р . 41.

СТРАЖИЛОВО

051

— Хања! Хања! За час ми се учини, да с другог краја багате чујем одговор. Одахнух. — „Ах, баш сам глупак!" помислим у себи, па потрчим на ону страну, од куда долажаше глас. Не нађох ништа, нит икога. На тој страни беше башта ограђена летвама, иза којих се пружаше пут до овчарнице у пољу. Ухватим се за летве и погледам па пут: бепте ггуст, само Игњат, момак са мајура, напасаше гуске у јарку, одмах код ограде. — Игњате! Игњат скиде чапку, па притрча летвама. — Писи ли видео госпођицу? — Видео сам. Истом пгго се туда провезла. — Шта? Како? Куд се провезла? — Отишла је шуми с младим господином из Хожеља. 0, није да јуре! Коњи лете као ластавице! Исусе! Марија! Хања одбегла са Селимом! Смрче ми се пред очима, а за тим ми као муња суну кроз главу. Опомеиух се Хањиног немира; онога писма, игго га видех у њезиној руци. Елем, то све беше уговорено? Селим јој писао и састао се с њом. Изабраше тренутак баш пред одлазак, јер знађаху, да ће тада сви у кући бити збуњени. Исусе! Марија! Обли ме леден зној, а коса ми се најезки на глави. Не сећам се, кад се нађох на ходнику. — Коња! Коња! — дрекнем страшним гласом. — Шта се збило?! Шта се збило?! — дречаше поп Људевит. Али одговори му само тутањ грома, који се захори у тај мах. Ветар ми зажвижда у ушима од махните трке коњске. Излетивши у липову алеју, скренем коња оном путу, којим су утекли, прескочим један плот, после други и појурим даље. Расиознаваше се траг. Али у то се проломи небо: помрче; по црним, густим облацима ускрсташе муње; каптто сине читаво небо у пламену, а после настане још гора тама: китпа ттљушташе као из кабла. Дрвета крај иута савијаху се на све стране. Мој коњ, којега махнито ударах оштрим бичем и парах мамузама, стаде дрхтати и стењати, а и сам дахтах од беснила. Иолегавгаи по коњу, иђах за трагом но путу, не знајући и не мислећи о ничему вигае. Тако унадох у шуму. У тај мах бура још већма побесни. Пеки бес обузе иебо и земљу. Шума се повијаше, као жито у пољу, и узмахивагае црним гранама, одјек од грома разлегагае се у тами од бора до бора; тутањ громова, шум грана, тресак изломљених ограиака, све се то смешало у неку паклену капелу. Не могох више сагледати трага, али лећах наиред, као вихар. Истом иза шуме разазнах га опет при светлости од муња; али с ужасом приметим у исти мах,

да мој коњ све јаче дрхће, а све слабије јури. Удвојих ударце бичем. Ту, иза шуме, почињаше читаво море пегачано, које ја могох странпутицом обићи, а Селим је морао баш преко њега претерати кола. Ту би се морао задржати и одоцнити. Узнесох очи горе: „0, Боже! Дај, да их стигнем, а после ме уби, ако ти је воља!" виках у очајању. И молитва моја би саслушана. Наједаред црвена муња раздере таму, а при крвавој светлости њеној опазим бричку, где јури. Не разазнадох лица онима, који бегаху, али бејах већ на чисто, да су они. Беху јога на по врсте далеко; не одмицаху сувигае брзо, јер у мраку и због поводња, који начини кигаа, мораде Селим пажљиво гонити коње. Крикнем од беснила и радости. Сад већ не могаху умаћи. Селим се осврну и он крикну и стаде поливати бичем усплахиреие коње. При светлости од муње познаде ме и Хања. Видех, да се ухватила за Селима у очајању, и да јој он нешто говори. За неколико секунада бејах већ тако близу, да сам могао чути глас Селимов: „Имам оружје уза се!" викаше у мраку. „Не прилази, јер ћу опалити!" Али ја се не освртах ни на што и терах све ближе и ближе „Стој!" дрекне Селим. „Стој!" Бејах једва петнаест корака далеко, али пут бегае сад бољи и Селим иотера на ново коње у највећој трци. Растојање међу нама бегае за час веће, али за тим их опет почех стизати. Тада се Селим окрете и стаде гађати из пипттоља. Бетне грозно, али гађагае мирно. Још један тренутак, па бих ухватио руком за бричку. Ал наједаред загрми иуцањ... мој коњ одскочи на страну; скочи јога пеколико пута, иа клече на предње ноге; подигох га, а он се сруши на стражње и дахнувши тешко, свали се на земљу скупа са мном. ђипим одмах и нагнем трчати пешке из петиних жила, али то беше залудно усиљавање. За час беше бричка све даље и даље од мене; после је видех само, кад муња раздере облаке. Губљаше се у даљини и мраку, као последња нада. Покушах, да вриштим; ие могох: нестало ми паре. Трескање од кола доиираше све слабије до мене, на послетку се спотакнем о камен и паднем. За мало се ипак подигнем. — Одоше! Одоше! Несгаде их! — понављах на глас. и не знађах випте, гата се у мени кувало. Бејах немоћан, сам самац у сред буре и ноћи. Победио ме тај сатана, Селим. Ах, да није Казимир отигаао с оцем, да смо 'се обоје дали у потеру! А сада, шта ће бити? Шта ће сада бити? Вриснем на сав глас, да чујем свој рођени глас и да не полудим. И чињаше ми се, да ме ветар исмева и звижди: „Седиш на путу, без коња, а он умаче с њом!" И тако је хучао ветар, смејао се и кикотао. Вратим