Stražilovo

Б р . 43.

СТРАЖИЛОВО

685

II, Ч е ж њ а. У слободном часу, кад је жеља мине, Лагана се мис'о к'о на крилих вине, На пос'о се тежак целим бићем дала, 11а је дуго, дуго, о свему чнтала, ■Песма, свирка, то је, што је младу креии, 0 блажено доба! 0 узоре лепи! Читала је много, учила се млада, У томе јој светла почиваше нада! Умор није знала, ал' је умор свлад'о, Полако се тело подривало младо! Ма она се онет над књигом наднела, У мисли се бујне млађана занела! Гле, песмице ево, што је она створи! 0 младости цветној свака реч'ца збори. Ох, та то је извор њепа срца млада, У њојзи је живот, радосг, срећа, нада! 0 спомене дивни! 0 песмицо бајна! 0 младости лепа, али — малотрајна! III. Д о б р о т а. Тиха благост беше на ведром јој лику, Помагала ј' увек бледу мученику; „()х, молим те, мајко, Ох молим те, оче, „Погледајте оно малено сироче! „Погледајте оног, што у болу ћути! „Његови су нади грозно растргнути! И њена је рука вазда помоћ дала, И њојзи је млоги рек'о: хвала! хвала! „Ти си тако добра, — ти си тако мила!" И она је тада врло срећна била! Били су јој ведри и весели дани, Хвалили јој срце млоги сиротани! IV. Појезија. Ево песме њепе — полетарци млади, Ево њене тузкне, јадне иосмрчади: Ж С Љ ' I ■ „ Тишина свуда већ влада, „НоиоИ Ие бити сад! „Млоги са сузним очима

„Свој живот куне млад: „Док једни мирно сада „ Сањају слађан сан,

„ Други се моле богу: „Не шаљи, боже, дан! Читам неку књигу, После оиет иишем! И то све оставим, Па само — уздишем! 3, двцембра 1887. Последња јој песма ова, што сад следи, У њојзи су боли и спомени бледи: „Зар ве/1 морам оставити, „ Заиочети рад ? „ Зар те морам изгубити, „Мој животе млад ? „ Ох, болести, остави ме, „ Не ломи ми моЛ ! „ Кад иочети иосо свршим, „ Тад ми можеш доИ'! „ Мен се живет' сад тек мили! „Ма да нисам сретна ја! „ Само здравља, боже, дај ми, „ Па Ну имат све и сва!!. . . 20. фсбруара 1888. !3ар у овој песми није боља љута! Зар то није одјек срца растргнута? . . . V, 0 м р т. Последње је доба, — последњи су часи, Млађахни се живот иоч'о већ да гаси! На постељи мекој — у сред тиха стана, Лежи тешко болна млада Јулијана! Очи су јој тамне, уста модро-бледа; Иа њима се конац живота огледа! Тужан поглед пао на милу јој нану, Дохватила ј' њену руку уздрхтаиу: „Где је отац, мајко?" Бледа с' усна миче. „Ту сам, ћери моја! — јадии отац кличе. „Где је мила сеја, сунце моје драго! „Ту сам, болна сејо, моје бесцен-благо! Скупише се редом око болне ћери, У побожној тузи, у побожној вери . . . Пред иконом горе кандиоце мало, Болано је чедо тихо задрхтало, На уснама лебде опроштајни гласи . . . И млађан се живот за навек угаси . . .

Ђеоград, 2. сеитембра 1888.

Љубинко.