Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

711

је то Конон. који је искао, да га пусге пред архонта, иа колико је Харидим жалио, што га баш сад буне у разговору с Кидипом, толико опет није могао да одбије свога узданика, већ с обзиром на то, шта ће помислити роб. Блед, само тик под очима грозничаво зарумењен, уђе Конон. Већма по типару но икада до сада јави се своме покровиоцу па се онда упне, да лепој Кидипи тобоже равнодушно рекне неколико усрдних речи — од прилике као човек, који је сигуран па не ће више да се отима о милост него само још мора мало да се улагује. Но глас му је звучио тако неприродно, тако туђински, да је Харидим брзо био на чисто, е Конон мора да савлађује страстан какав узбуђај. „Шта је теби?" запита га, заваливши се у столицу. „Господару," промуца Конон а уз то погледа Кидипу, „не могу да се начудим, што тебе и ћерку пресветлог овог дома нађох ево тако мирне и тихе. Или ти зар можда не знаш, шта се десило ? Да није Кидина прећутала целу ствар у уверењу, да није бог зна шта важно?" „0 чему ти то збориш?" „0 неделу безочног Аконтија." Обрне се Кидипи: „Ја сад одиста видим, да ниси ништа јавила о том догађају; али се ти вараш, ако мислиш, да тако олако ваља узети тај прекршај. Стаће муке и велике разборитости, да се могнемо одупрети последицама тога безобразлука, јер у народу држе страну издајици, па ако те не мрзи изаћи на трговиште, можеш чути, како бурно светина потврђује неприкосновеност те тобожње заклетве." Харидим се лагано био дигао. „Говориш ли ти у сну?" запита, набравши чело. „Где се заклела Кидипа, кад — и шта?" „Незамери ревности мојо.ј," одврати Конон, „што сам заборавио да ти разложим, што у Милиту свет у свом чуду једно другом прича. Е а ти чуј па онда одмах да се посаветујемо, шта нам ваља чинити; јер што се већма ствар одуговлачи, то све онасније расти расположај у корист грешникову." У кратко сад Конон саопшти све. Кидипа је ћутећки слушала. Но Харидим Је сваки час прекидао приноведача узвицима негодовања и презирања. Кад је Конон свршио, прође Харидим неколико пута кроз избу. За тим стане пред Кидипу па је запита: „Но, дијете? Шта велиш ти за тај догађај ? Је ли све тако, како нам је Конон саоиштио?" „Од прилике је светако," одговори Кидипа. „Нешто је већ домишљено али је у главном све истина." Харидим слегне раменима.

„Дива ми, да дрскост тога делије иије тако и сувише бљутава и смешна, могао бих се још и наљутити! Је ли човек још кад год чуо такво што? Гукодеља, једва да је што више него роб, па дигао похотно своје око до ћерке Харидимове! Скитница једна, просјак лажљиви!" Кидипа је ћутећки гледала у земљу. Кад јој јеотац тако стао ружити Аконтија, дигне она наједаред главу. Испод дугих трепавица блесну пламен зрак, усне јој се стадоше мицати; но онда се утиша те не одговори ништа, но је чисто са задовољењем слушала даље, што је Конон у истој скали стао износити на Аконтија. Било јој је сад тако око срца, као да двоструко великодушно ради, кад места даје у зачетку оданости према Аконтију, јер је противник смелога момчета тако безобзирно навестио рат и под ноге стао бацати сваку правду. Да, предрасуде, које је дотле и сама гајила, вера у непрепловни јаз међу њоме и Аконтијем, страхоштовање према прастаром роду, од којега је истицала — све се то сад стало лелујати; јер - тако је она мислила — ред, који човека, као што је честити и племенити Аконтије, куд и камо ниже меће него надутога и мрскога Конона —• такав ред зацело да није могао одговарати правој, неизопаченој вољи божјој. Те тако је Конон морао искусити, да од неправедна ружења нема горег средства, да љубав драгане према супарнику охладни. Опет почне Конон. „Ти се љутиш, Харидиме, и одиста се љутиш с разлогом. Но слушај, шта ти још горе прети. Чуо сам то од Олора — но канда зна већ сав свет. Аконтије, у уверењу, да је Кидипа озбиљски везана, још ће данас, можда већ за који час, доћи до тебе и запросити ћерку твоју себи за љубавцу. Архонт му не може одрећи! тако вели народ а Аконтије канда је истог мишљења." Харидим се јетко насмеје. „Де нека покуша!" рече поругљиво. „Пређе ли преко овог прага као повредилац мога достојанства, то ће одавде изаћи само у окових! У тавницу с проклетником, који мисли да може надмудрити архонта Милитског!" С радошћу је опазио Конон, да огорчење Харидимово расти са сваком речју. „Господару," рече смешећи се, „ако ћеш мене послушати, чувај се непромишљених накана. Још свима у ушима звони изрека ијонисге оног, а како је народ већ тако расположен, може ипак разложити као вероломство, што би само била праведна казна издајици." „Ја ћу пркосити народу, кад греди стазом лудости!" викне Харидим. „Ходи амо, Кидипа ! Докашћу