Stražilovo

Б р . 44.

СТРАЖИЛОВО

715

Опет се из гомиле диже до сто руку. „Хоћемо, да се испуни, што се Кидипа заветовала," заори се у хору. Харидим побледи. „Милићани," викне снажним гласом, ко би од вас — па био ма и најнезнатнији занатлија из предграђа, трпио, да му се незвани плету у његове породичне послове? Сваки је слободан човек господар у својој кући: дајте дакле исто право и архонту па не усуђујте се од сад вређати онога, коме сте дужни одавати част и поштовање." „Ми те поштујемо и ценимо, али ваља и ти да испуниш завет," одгонене народ. Архонт се осврне око себе. С обе стране пропилејона стојало је шест до осам људи на стражи, а имали су копља и сјајне штитове, округле као јаје. Харидим је осећао, како га је спопао гнев, како је само о конду висило па да људима својим довикне кобне речи: „Растерајте ми светину с трговишта!" — То би задело био крај његовој влади, па сад оружани стражари послушали његов налог или не. Иије се могло ни замислити, да ће тако мало њих стражара моћи одолети светини а овде је одсуђивала иезадовољничка странка. Харидим је то канда осећао па се с тога и савладао; покуша срећу у некој благостивности, која је звонила некако извештачено. „Пријатељи и грађани!" рече, скрстивши руке. „Ја се одиста чудим. Очевидно сте ви на криву путу; лажно су вас известили о ономе, што се збило у сикосу храма Афродитина. Но мени је баш стало до тога, да се моме Милиту разложи прави склад деле ствари. Сутра у ово доба јавиће вам одавде са сгепена пропилејона гласник, како се сведесило;^ увидићете онда, да сте лакрдију узели за свету збиљу, да се Кидипа није никад ни заклела." Светина се на те речи ускомеша но наједаред се стиша, као да је когод очарао. Нико сад од себе гласка да даде. А шта је било ? Сама је Кидипа изашла била из врата па стала до архонта, склопивши руке. „Опрости, бабо!" рече нлачући. „Није народу лажно јављено, него вођи његову. Што се по Милиту прича, сушта је истина. Ја сам се свечано заклела: Аконтије из Миласе биће мој војно. Па немој дакле да се опиреш томе. Не љути ми се, бабајко мој, но иоложи руке твоје Кидипе у руку драгога ми Аконтија па ћеш тако покасти, да штујеш богињу и свету реч ијонисте. Харидим није кадар био да прослови и једну реч него ју је узверено само гледао, а она се онда сађе низа степене па приђе Аконтију. „Ево, узми ме!" рече смешећи се.

Народ стаде бурно клицати, Аконтије ухвати девојану за руку а Кидипа се, сва срећна пресрећна па ипак бојажљиво, осврне своме оду. „То не ће бити !" викне Харидим, као да се наједаред пробудио. „Шчепајте га, људи! Несрећника. који ми залуди ћерку, водите у тамницу. Напред! што оклевате?" Било је прекасно. Кад је народ видио, да се прети Аконтију, а он ти се онда тек стаде комешати. Па ни силовиту опомену Кононову, који је дотле стојао мало натраг, не послуша ни један од оружаних. „Мир, Милићани!" продера се громак неки глас. „Ево хоће честити Олор да беседи." „Узорити главару овога града," поче млади племић. „У име овога узбуђенога становништва, које стрепи за твоје добро и за своје, преклињем те: не опири се вољи богињиној! Ти познајеш свет па знаш како људи суде. Не мисле сви грађани као ја и ево пријатељи, што су ту с нама. Непријатељски елементи вребају само згодан тренутак, па да покваре свети ред. Тешко онда општини и онима, који је заступају, ако се деси несрећа, која би се могла разложити као казна богињина за то, што се погазила њој задана вера. Видиш, господару — све и да се није Кидипа заветовала — а она сама признаје, да јесте — ти би као мудар руковођа наше судбе морао ипак ићи за тим, да се задана вера одржи, јер сав Милит верује у то. То баш и јесте терет и брига узоритих звања, да им носиоци не могу делати, као најнезнатнији у народу. Моћ и величанство задају и дужности, ограничавају слободу ономе, који их извршава, приморавају човека, да угуши самољубље и све себичне тежње. Како је истина, што ја говорим и како савршено исказујем вољу целокупнога грађанства, то нека докаже одобравање, са којим ће народ пристати уз усклик: „Да живи Аконтије, зет Харидимов!" Олорова је беседа раздрагала и равнодушније. Из хиљаде се грла заори по трговишту: „Да живи Аконтије, зет Харидимов!" Шкргућући зубима уђе Конон у кућу. Појмио је, да је за сад он изгубио. А и Харидим, поплашивши се елементарне те силе, којом му је воља народа закуцнула на врата дворима, и не знајући, како да тумачи, што га оружани његови Људи не слушају, са свим се смео. Жудња за владом била је у њ снажнија, него аристократска гордост и понос породични. Како је јогунасто, како презорно иначе појединца дочекивао из гомиле тих жестоких букача: пред свима њима уједаред се преобразио. „Подај Аконтију руку!" продере се онај громки глас од мало час. „Народ тако хоће, а народ овде заповеда!"