Stražilovo

828

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51

исправи Дундачина, пак тисну прст у ухо и запоја из свега мозга: „Љуби, дујо, нека село плаћа, „Али чувај не гаћа!... »Муч!« повика једанак неколицина. »А шта: муч! Кога да се бојим?. . .» »Букара!« шапну некоји. Дундак нреблијеђе и заваља очима на лијево и на десно, па поврну, готово шапћући: — Ви се канда сирдате, али, госпе ми, ја сам га кињија и магарчија, али мање него ли иједан од вас, а госпе ми, ие ће он то заборавити, ни оставити брез освете! — Муч! Муч! мучукаху га сви, јер сваки претрну од тијех ријечи. Неки се обазрије, баш као да му Букар бјеше иза леђа; неки издрељи очи пут врата; неки чак гледну у димњак. А тај њихов страх посоколи веселог Дундака, те стаде да виче: — Оће, госпе ми и госпина сина и светога ми Вране, коме је он око искона', оће се осветити Тодорина!... Тодорина, ја!. . Тодорина, болан! . . . Тодорина, што је увик пита'- је ли ја, је ли? . . . Еога смо ми прозвали да је Букар . . . Који нам се чинија, да је сметени сламоња! . . . М' ајде што привари нас неуке, али како је вука' за нос учене редовнике! . . . Ајде реци сад, да је Букар! . . . Он, од кога дршће вас пук с обе стране Велебита ! . . . Те их ријечи парише, као да им је бацао жераву у образе, те се узврполише. Бељан клиси да притврди врата, ако и бјеху закрачуната. Говедар приђе с плећи Дундаку, и зацуши му уста рукама. - То није братски од тебека! поче/ЈГртак медено, пак надостави лагано, а све слатко, а све опрезно (баш као да га Букар слушаше из запећка), правдајући себе и другове, што су кињили славнога Тодорину, готово правдајући и њега за све,- што је учинио. Пак заврши, молећи дружину, да заклетвом обреку е та не ће већ спомињати. И сви страшнијем клетвама то обећаше и сутра дан ни један не — одржа ријеч, него завргоше говор о њему и о покрађи, као но ти о ономе, што им најживље у памети бјеше. Па тако сваке ноћи. Претресали су у најтање оно, што је и свако дијете знало у жупама св. Фране, на име: коње и говеда прејавили су Тодоринови јатаци преко Велебита, и продали их у Грачацу. То

је било баш онда, кад су нандури тражили кривце по приморским пазарима . . . А гдје доспје нусто злато и сребро црквено? То се почисто не знадијаше, него се нагађаше, да је благо прешло преко руку једноме трговцу на Кистањама, некоме познатом јатаку хајдучком и препредењаку, »коме не би свићом наша' пара у сви' седам краљевина, што и' је на свиту.« Кистањца је прометало и потрзало ио суду, залуду. Тако је бивало ноћу у мађуииици. Тако су пролазили кратки зимски дани на Висовцу, у ночетку треће године Бакоњина ђаковања. Виђенији прековођани, кметови и други људи, што би у то вријеме доходили к цркви, бијаху прихваћени као крвници, те се одбише и одвратише остали пук од манастира. У томе протече цио сијечањ и полак вељаче. Једнога дана бану Кушмељ у манасгир. — Огкуд ти овде? Шта је? занита зловољно Наћвар, чим га видје. — Ја да виђу тебека и оно дите. Барица навалила, знаш . . . — Таа-ко! Мога си учиниги су мање! Мене си јево видија, а и дите види, па ајде збогом! И Брне му затвори врата у образ. Кнезу затрепта брчина. Обазрије се да види, је ли гдје кога, па пљуну на, врата од ћелије. па диже торбицу с пода и крену тријемом, а како набаса на отворену трпезарију, пријеђе њу и другу ђачку, па стаде на вратима од кујине. — Ваљен Исус, о вра-Грго! Балеган стругаше рибу. Он нанишани једним оком госта, па прихвати: — Вазда Исус! . . . Ајде, брате, доли гвардијану! Кушмељу се огегну лице. — Ма нисам доша' да просим, него питам, ди ми је дите? — Ајде, брате, доли гвардијану! понови кувар и обори главу. Кушмел>у се стегну срце, јер посумња, да му се сину није што догодило, па потече натраг, обиђе сав тријем наоколо, сиђе и улезе у цркву, али нема ни душе живе. Тад се поврати у авлију и викну као у сред планине: — Оооо, Иве Јерковићууу! Једанак се врата поотвараше на ћелијама и фратри поискакаше и ђаци из скуле. — Шга је? ... Шта би ? ... Ко опо виче?... КушмеЉ се укрутио и зинуо.