Stražilovo

-43 38 ЕЗ-

1

да се мичсм ш сног угла. Ја ис верујсм у дана п I п>е вс.јик.с духовс... По твом мишљењу онда живот је још у оном добу достигао најве^и стенен савршенетна, а све ово, што се данас нбива, то и иије живот V Зар ти не верујеш у ранвиће и прогрес? - Како да не верујем, верујем! Све те мизерије., ситнице, иа које сс раснлињује Дух с.у временог човека — нестаће! Све су то само нрипреме, е.кун и емеса још не пречишћеног материјала. 1'ука еудбнне Ке еве те историјско мрвице временом сабрати онет у .једпу масу, и п« те масе 1 >с се шнчаурити опет колосалне фигуре, опет ће започети онај једноличип, рацијонални живот, из кога 1.1 е у будуКности да настане друга древност. Како не бих веровао у прогрес! !\1п смо иагубили пут, ланемарп.ш смо велике узоре, ингубили многе тајне њихова живота. Наш главпи посао је саД, да нађемо иигубл,ену стазу н да тежимо за истом рном врлином, пстнм савршенством у мшнл.ењу, у науци, у праву, у наравствености, н - као што тп велиш ■ у „онштој економији"... За природпошћу у врлп "нама иа баш и у нороцима! Подлост, ситнице, тричарије све, 1>е то да илбледи : човек Ке. да сс нодигне н онет да стане на желс;ше ноге. . . Кто тако схваћамја прогрес.! Ти си још увек онај стари студент, Ле онтпје. Увек. сс још уЉул»кујеш у стар.и, ирешпвели живот, а на себе. сама нс мпслнш. Мсто тако као и ти нп;о без ирестанКа' ндеш иа ид'еалпм"а, који ннсу нпкад живели. 1Нта раднш ти сад ? СеКаш ли'се .твога дела о древној Русијн! То беше исшто! А сад си се па једаред ухватио сувремена живота, описујеш тај мравин.ак. Зар ј(; то уметност . То је новинарска лнтература! Ти сн прави с-уароверац! Страшно си , заостао. Ваља да знаш да су новине Архн медова полуга, која цео свет нокреће! Почело ее. веП смркавати, кад се Рајеки вратио. Марта беше изишла иа степеннце њему у сусрет. - А куд сте се вн дели, ораца? запита га. Мајчица се страшно љути на вас! Кно сам код Леонтија, одговорп јој ра■ внодушно. Одмах еам мшмпла; ја сам воћ рекма мајчици, алп она ии да чује, не ће ни е Титом Никонићем да говори. Ту јеи Полина Кариовиа, дошла да вас види. Хајдете. унутра, да примите

евоје одмајчице! — 1>п сс бојите, је л' те ? Срце вам јако куца? Рајски ('с е.мешио. — Оиа се јако срди! Спремили смо били тако леп ручак! — Па, то Ке бити добро п за вечеру. — Заиета? Ни. ћете вечератн? Мајчице, мај чице! викаше радосно улазсКи у собу. 1>раца се вратио. Обсћао је да ће вечсрати ! 1'ајеки уђе унутра и затекне две лнчцости пз вароши. Једно бешс Тит Никони11 Катутии, етари дома!ш пријател., који му ириђе и загрли га; друго беше Дама од својих тридссст н пет година, Полипа Карповна Крицка, која, ма да беше ве1> у годинама, беше обучена у хаљину од муслииа И јако деколтоваиа. Рајски јој ес хладпо ноклони. Татјана Л1арковна сеђаше намр го1)ена п ие хтеде. ни иогледаТи свог унука. Мо, хвала Вогу, сад ете наш. Миелпте ,1п ее дуго бавити овде? речс му Тит ПпкоииК. (), зацело Кетс остати цело ле.то код нас! оназнће К^рнцка. Овде је тако лепа природа, чпст ваздух! Ма колико се и.их иитсросују за вас!.'. Он је погледа са етране, и не рече пи речи. -• Ссћате ли се вп мене? Кога ми... извините... заборавио сам... А виднтс, ја ее сећам да еам вас веК в.ндела оиде, при вашсм нолаеку у лицеј, али у престоннци еви утисци брзо изиђу из памети ; рсче оиа сетно. Како вам је лепо путно одело, рече за тим паметл.пво га гледајућп. Глс, заиста, ја сам-још у путнпчком оделу, рече 1'ајски. Трсбало би повадити из чемодана еве одело и рубл>е.... Треба звати Јегора. Јегор уђе упутра, и Рајски му иружи кл.учеве од чомодана. Мзвади све из љега и остави у мојој соби. Донео сам за вас, мајчице, и за сестрице неке маленкости за уепомену, треба их донсти овамо. Видиш, сстио ме се! радосно рече Татјана, седајућн до њега, умнлостивл.ена овом нажњом. Да кога ћу се сећати, ако ие вас? Ја нсмам никога на свету осим вас, мајчице. Дбђе већ време да ее иде ; Ватутин и гоеиођа Крицка сс иочсше спремати, да иду кући. Она ее тужаше како еад мора да пде сама, јер пнје. рекла да ко год од куће дође по њу, у« на-ди, да ће је кб год одавде. отпратити, и по