Stražilovo

чз 99 ез-

— Ти не ћеш да« ме разумеш, то је! Кад би само малб хтео промислити, појмио би ме. Како да ти то пије јасио, да ни ти пи родитељи иисте у стан.у разонодити ме, развеселити ме? И ви сви илачете са мпом заједно, та нас тИшти заједнички бол! Па у место да ми одлахие, мени је опда још теже, кад видим, да и ви плачете, као и ја. Не, не, Ивапе, то мора бити други иеко, којије о том кадар говорити хладно, мирпо. Такав само уме дати разложне, основане утехе. А дете? Шта оно, певииашце, разуме? Да је бар већ одрасно! Ох Иване, та ја ово дете волим више иего саму себе, дала бих за н» и живот свој, па ипак не могу да нађем потпуне утехе у љубави и бризи за н>. Мени је потреба, да се разговорим, потреба ми је, разуми ме, Иване! Све се гушила у плачу и грчевито је кршила руке. Он није знао шта ће. Види по њој, да говори из уверења, из најдубљега уверења, а не може, не сме јој дати за право, пе сме одобрити то болесно умовање. И опет му дође жао ње, и оиет му саучешће сломи вол.у те остаде слаб. — Умири се, Марија ! стаде ју утишавати. Стрпљења само, па ћеш ти временом и сама увидети, колико неправде чиниш мени, оцу своме и матери и детету иашем. Јошу тебе превлађује срце, страст, шта ли, ио кад разум дође до власти, биће то боље! Само се умири! Видиш да сва дршћеш. — Еј, шта ли сам ја Богу згрешила

те тако патим! Али да, имаш ти ираво Иване! Морам се онаметити већ једаред, ие себи, него свима вама за љубав, Не ћу ти сад ништа обрицати, та толико сам иута дала реч па је и прекрпшла. Али видећеш, Иване, видећеш! — Буди само мирна! 0 што је било то, да се тако искидаш? Добро, причекаћемо ми сви радо, ма још докле трајало. А кад си се, као што сад видим, чврсто решила, да буде, за цело не ће више дуго трајати. 0 море, како су ти очи исплакане. Да се дете сад пробуди па да те види такву, поплашило би се. Иди брже на се уми. Чим спомену дете, трже се она па оберучке стане брисати очи. За тим погледа у мужа наједаред ведро, рече му: „Сад ћу ја одмах доћи!" иа изађе из собе. У исти се иар дете на постељици нромигољи. Отворило лене своје очице па му поглед одмах пао на оца. — Тата! Тата! кликне радосно. Обрадовало се, што је тата данас још код куће. Иначе га после спавања пикад пе застапе, него се тата врати кући тек нред вече. — Мило татипо! Зар си ми већ будан? одзове му се Иван и иође до постеље. Било му пекако чудно у срцу. И мило и тешко у исти мах. Чисто бесвесио клекие уз иостељицу, иољуби дете у зажареии обрашчић па на једаред зајеца из дубиие душе. Дете га само погледи па опда обвије ручице око његова врата и стаие га л.убити.

(Наставиће с<?). ВЈЕРИНА ЈБУБАВ. роман И. А. Гончарова по фглнцуској преради Евжена Готи прЕВЕО Миливој Мансимовик, Ш'ВИ ДЕО.

VII. >утра дан, рано у јутро, пробудн тпхо куЖТЈ цање на прозору Рајскога. То бешс Марк, ^ • који је скочио кроз прозор. Баш нс ВО.ИН правога пута! мишљаше Рајски, гледајућп га, како се краде кроз врт и како га нестаде у дрвећу поред понора.

Осећајући да не може спавати, пребаци Борис свој огртач и изиде у врт. Сунце још не беше изишло иза брсгова, али његови зраци већ беху позлатили врхове дрвета; у даљини се сијаху пол.а, попрскана росом; јутарњи иоветарац доиошаше угодну хладовину. Ваздух се брзо грејао; видело се да ће дан бити топао.