Stražilovo

-13 203 е?-

и ликовима бојадисашш. Нема сумње, аортре сличи и овдје и ондје, само што је у потоњем слумају боја сваку, ма и пајмам.у И ])ту оживјела. Разгледајући ове капитолске бисте, промишљао сам у себи: колико би нам нолутамнијех тачака у старинс.кијех нисаца ова мраморја објасннла, кад би ка-

кав нови Лауа^ег узео да им иа обличним нртама проучава карактер и душевпе иагоне. ТТа сам се питао: да ли је чувени фиииотномиста икад у Риму био и ове мртве главе на Капитолу 1-ледао'? Али ми другови не аиађаху о томе ништа казати, а Бедекер бијаше у том ногледу савршено нијем.

(Наставиће сс).

Марно Цар.

^ 1\ју •\1- •чт" •чт- 1 1 Ф КЕИЖЕВНОСТ. ' ^ ^ ^ "Т 41 "Т 4 * •' (ЈјЈ

СУВРЕМЕНА ПИТАЊА.

II. ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИРЕМА ВЕЛИКИМ КЊИЖЕВИОСТИМА' У ОШНТЕ И НРЕМА РУСКОЈ ЗАСВВПО. (Наставак). жавање, тај јс нужни нроцес нотнуно нроживљсн, дајмо радимо што сами — а уз тај глас нристали и ми, који време • угледања и узаимања још нисмо иретурили како ваља. Но у самој стнари у таком обраћању за номоћ оусодннм пародностима нема ничега, што би ушшавало —>, у колико ту, кад се ствар

осле свега тога штн нам остаЈе да радимо ? Да се нредамо можда тој с више ' посланој злој срећи, па да као какве фнталистс скрстимо руке и у онште останемо бсз солидно засноване и правилно развнјене књижевиости ? . . . Но така судбина иије до данас још ни једпом историском иароду била послаиа, и ми, пе будући још до сад опасани ии каквим ненреходним зидом, а оеећајући да смо људи и иишта што је људско да нам није страно, учинићемо и овде онако, како су чинили напред сиомињани народи, градећи своју културу и књижевност. Кога год културног семена немамо у кући, а илод нам је његов неонходно иотрсбан за живот, узећемо га оданде где га има, уздајући се,, да све, што је створило човечанство, нрипада и нама, у колико ни ми нисмо извап човечаиства, и уверсни будући да ћс доћи дан, кад ћс заједпичка ризница људеке образованости добити и од нас новога прилога. Реч: угледање и узаимање са стране код нас је, због пепоимања саме ствари, на рђаву гласу. Није место овде расправљати, од куд у нас таки поглед на узаћмање, напоменућемо само да је и опет одјск једнс несмс из туђега краја: суседни народи преживели су своје епохе узаимања, стигли на снагу и у глас довикују својим радпицима: оставимо већ једарсд узаимањс и подра-

погледа са вишег, светско-исторнског 1'ледиигга, парод, који узима,. узима ствар, на коју има право, као на својпиу. „ЈЛе УУеИ 1«(-. пиг ејп е1П21§е8 Наиз", вели Хс.рдер, чији се реФорматореки носао у немачкој књижевности састоји управо у уношењу вештинских' елемената са стране у своју отаџбину. Сматрајући да су све народности иред вишим форумом један дом и радња њихова да тежи к једној сврси, наставља Хердер: „\Уег г]је 8асће с1ез Меп8сћепде8сћ1есћ(:8 а1« вете ћеНасћ^, пЈтт! ап с!ег ОбНег Оезсћаћ;.. . ТћеН". (Свет једна једина кућа. Ко ствар рода људског схваћакао своју рођеиу, тај учествује у послу богова — т. ј. поМаже боговима у њихову поелу, који су наумили извршити преко људства). Као што сваки поједини члан велике задружне куће, једући хлеб из заједиичке домаће житнице, с пуним правом смс рећи да једе свој рођени хлсб чак и тада, ако и нијс орао и сејао хлеб, но вршио дужност н. пр. домаћег паетира, исто тако и једиа иа родносг, која јс Пожјим Нромислом одрећсна