Stražilovo

-кз 223 к-

СУВРЕМЕНА ПИТАЊА.

II.

ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

!11>ЕМА ЈШ1ИКИМ КМ.ИЖЕШГОСТИМА У (Свршс внј иримср 11|»и1«сдосмо, да покажемо, како сам н ]10цсс у :«1иман .а, н ако јс јсдини пут раакитку књижевиости, обичио пдс врло споро (нрирода јс у општс врло спора ал сигурна) п тешко, и често га, п]»атс грднс погрсшке, које ладржавају заиочетп раипитак дснснпјима. и всковима. Живот старпх Јелина н Римљана бсшс данашњици сувише далск и новом животу иссродап и нсразумллтв, и друштво, којс ие шкшавашс историје всштине и појсније, врло лако упадс у иогрешку. М да иије других разлога, та нас нрилика гоии, да се нрп бирап.ј коју Ј јсмо од всликих литература изабрати :?а уггсд, у ра:шијању наше, ириближимо оиој, која, нам је мс|>у њима иајсроднија. Тако насје та веома важпа прилика довела пред књижевиост сродног пам руског народа. ()дазивају1ш сс родбииским симиатнјама и иридружујуЈш сс бппггсм иптсресовању у Квроии, књижевпост се :вбв п сама цочела приблиЖавати томе Зуту; Најглавнпја дела и .имсна руске кп.шкевпости у нас су данас опште позната: Квгспије Оњсгпи, Ревнзор, Мртве , Јуше, . Лунак нашег времена, Ловчеви Запиеи, Оцеви и Деца, Обломов, Ана Карењина п др. веК су и иреведенн у ернској кп.ижевностп - и п]»сдаваи,е руске литературе са катедре иашло би спремнпје и вољније слушаоце но можда икоја друга литсратура, а ово нс би могло оетати без благотворна уснеха за развнтак сриске књижевностн. Осим тога има још јсдиа веома важна прилика, која говорп за првсиство руске литературе нрсд сваком другом, кад јс рсч о преса1)ивар>у страпе књижевности у наш живот. Јсдан од најважиијих Фактора у гра1 )ен ,у руске књижевности од Нушкина па до гроч>а Л. Толстоја — енохе, која се нуним правом може назвати добом мушког, зрелог рада —■ био је нсумрли руски критичар Висарион Вјељински. Тај генИјални апостол всштипе и појезије, за чије су делован.е везапе свс књижевнс велнчпне ру. скс од 40 тих година до данас, творац руске критикс, имао јс нред собом публику, од које данапш.е срнско друштво својом интелигенциј ом

ОШНТК И ИРЕМА РУСКОЈ »АСЕГ.НО. т;1К1. и ФилоеоФским образован.см пије оиако удал.сно, као што би па пр. било од нублике, којој је ннсао Лесииг. Док јс ЈЈесииг био у нуном смислу рсчп научси човск, нозиавалац нсторије, филосоФцјс, страиих јсзика и т. д. Вјељински, због свога сиромаштва и јадиих прилика до с.всга тога пнје могао доћи. Ва то н сва дела његова, поред п.сгове племеиите л.убави пре.ма вештини п појезији, нс носс на ссби печат иоттуно учена човека. 1Јо баш у таком стан.у образован.а Вјељипскога илежи срсћа ио развитак рускога • друштва п литературс. Лесингова Лаокоона и „Ј^њижевна нисма" пе би тадап.а руска публика ни разумела; Вјсл.ипски пак са својом нлеменитом л.убављу к вештинн и појезији, са својим тачним нознаван.ем руеке књижевиости," критичким и дијалектичким талеитом, удружснима са његовом велиКом начитапошћу, стојао је уза само срце п душу свога народа. Овај одиотнЈ међу Пјсл.ииским' и тадањим рускпм образованим друштвом Дотакао је I I. С. Тургењев у својим „Јпвижсвннм и животним усцомснама," и ми нуштамо њега да говори место нас: „Ј ј Ј сл.пнскн је био опо, што ћу ја дозволити себи да назовем : централном ијтродом: он ј'е свим својим бићем стајао близу к срцу свога иарода, вапдоћавао га је у ссби потпупо, и с његових добрпх и с рђавих страпа. Учеп човек.... баш услсд своје учености, не би могао у четрдесетим годинама бити таком централном природом; оп не би потпуио одговарао оној средини, у којој би му ва.љало дслати; у њега и у и.е бнлп бп разни иптерсси; хармоније нс би било и по свој прилицп нс би бпло пи ме!)усобног ноимања. Вође својих савременика, у ствари критикс друштвсне, естетнчкс, у ствари крнтичког самосазпан.а... вал.а да стоје више, да расиблажу иормалније устројеном главом, јаснијим погледом, всћом тврдоћом карактера; но међу тим вођама н њиховим иоследоватсљима ие сме бити провалије." Из свега овога види срнски читалац, да је 1}јел>нпскп своја реФорматорска дела писао таким начипом, и удсшавао нрема такој иублици, да би нашс друштво, но висини образо-