Stražilovo

чз 215 в$-

— Мени сс чини, да ти се нешто догодило, са чсга си сва блажена. Ја не познајем узрока твојој срсћи, али видим да ликујсш. Сигурно су настунилн иајсреКпији часови :«а тебе. - Ах, још нс; још сам врдо далеко од тога! прошапута она. Не, није се пишта особито догодило. — Ти дакле љубиш тог... — ПГумара? Јест, мпого га љубим. Таки л.уди су ретки. Неманиједног овде, који би му био раван! Шумар није никако н.енип јунак, рече у себи, — писмо на плавој хартији је још увек тајна... Рајски сс осећаше, као да му је иао велик терет са срца; обузела га радост. — А меии ипак још увек допушташ, да те л.убим, Цјера? рече, јвубећи јс у руку. .— Мени се чиии, да вас је јако охрабрило то, што сам вам доиустила, Да ме се дотакнете. — Морало се исшто догодити, са чега си та.ко срећна и расноложена, на сад ти дошло у главу да и друге обаспеш својом срећом. Све једно. Ја примам све, сносићу свс, бпћу твој роб, само да могу бити порсд тсбе, да мс не гониш даље. Останнте, ја вам занонедам! рече она гласом, пуним ласкаве иропије. (I (ш-та 1

Он изиђе као пијан од Вјере и сретне Јсгора с чемоданом у предсобљу. — Поси га натраг на чардак, дОвикну му, за тим утрча у споју собу, баци се на ностел.у и у цотоку суза даде одушке свом силном узбуђељу. - Ето је већ ту — страст, страст, шаннуо је, јецајући. Шумар беше отишао, и све пође у кући својим обичпим колосском. Рајски се осЉао потпуно срсћпим. Његова страст се нретворила у исто онако тихо и скромно обожавање као и у Тушина. Чинило се да и Вјера ужива неко тихо бла жеиство; била је добра и љубазна са сестром и бабушком; само у извеспе дапе појавио би се на њој неки немир, па би се онда затворила у своју собу или би се шетала по врту и ишла доле, у понор, и само би се опда намргодила, кад би дошао Рајеки и узмемиривао је у њеној самоћи у старој кући или јој се паметао, даје прати у шетњу. За тим је оиет била мирна и равнодушна, радо би се разговарала, почела се по мало мешати и у кућевпе послове, преглсдала је бабушкине рачуне и ишла у носету ка госпођама у варош. 1[о иеки нут опет,- пс само да би дошла у екстазу, него би је наједаред обузело и неко силно весеље и радост. виће се).

'с ' --I " - I,- | «""П 0 У К Л. + ЏЧ с\Ге)Ј 0 К ј

О ЛУКСУЗУ.

II () У К А из НЛРОДНВ П НИВРН ДЕ.

VII.

Е данашњс доба. гдс јс са џнновским па«Шрстком духовпс и матсрпјалнс културе Л ј -^јако развнјсна п лнчна слобода и зпатно чјрј?- ублазкепа разлнка међу поједипим стаЛсжи^ ма, врши п др',кава прсма луксузу впшс пасивну улогу, пе забрањујући нити га ограпнчавајући. А.ш нс бешс то тако и у пројплпм вековима, кад су државе и земал.ска закопарства сматрала за своју дужност да у мањој и.1п всћој мери утичу и на различите изјаве луксуза.

Наетннак). Тако је ве1) давно било забране протнв лукс-уза у јелу, пнћу, руву и сахрањивању мртвих, и те забране почињу од доба прслаза из прве псријоде, коју обележавају груба луксуска уживап.а, у другу перијоду где се, нод утицајем повијег а разумипјега правца у животу, ограничавају сви раскошни и разуздани издатци, јер се сматрају за штетне и убптачнс. Узрок забранп луксуза лежи и у томе што виши сталсжи нису радо гледалн, где сс гра ђански ред, дошав вредним и интелигентним ра-

дом до већег материјалног б.1агостања, с њима