Stražilovo

-<з 236 е*-

заЈедно често одушевљаваху ::а дивиијем умотвОром дивног „пезарског славуја", како га Италијамци ианивл.у. Мало је заиста у свијету тако. живих, тако чистих, тако узвишених наслада, као што су насладе, које човјек ужива иосматрајући ирава ремекдјела. Кажу, да је чувени Винк.елман, угледавши први нут белведерског Ааола, од радости у плач ударио; ако је то истина, онда треба иризнати, да никад благородније сузе нијесу л.удско лице оросиле. Нитати се великијем ијесницима, дивити се великијем умјетиицима, гледати и слушати њихова ремек-дјела, то је најл.епша ттаграда човјековим трудима на земл>и, једино задоволјС тво , које се у обмапу пе нретвара, и

ко је дубока трага на л.удекој души оставља. „А 1ћтп§ оГ Веаи1у тз а јоу 1'ог еуег!" Сјутра ћемо да разгледамо РаФајилове одаје и Микеланђелову Си-ксткпску Есшелу. Да бих овијем великијем мајсторима што снремнији нристуиио, прочитао сам поподт^е изнова иекоје странице из Тенова италијанског нутониса, а сада ћу да се обазрем и на нека ттоглавја оглашене автобиограФије Бенвенута Челипија, чувеног вајара н кујунџије XVI. вијека. Ко је вол.ан да умјетнички правац извјесног доба схвати, ои треба да се куд и камо у то доба уживн, треба да загледа у душу публике, којој су умјетници тога доба своја дјела намјеп.ивали.

(Настапиће се).

Марно Цар.

с "чћ* •ућ' "чћ- ^ n1 - -i- •\ћ | 'хћ' 1 Ф КБИЖЕВНОСТ. Ф •т*. "ћ-

II,

МАРКО ЦАР.

јо Цар рођен .'50. аугуста 1859. у 1(1во .мс, малој варошпци Боке Которске. Тај лијспи крај нашс јузкне Далмације, гдје високо стијсп.с, у морс нрцали и „валове броји вии иучину", као што владикг.-лјссник кажс, створсн је, рсчби, ;)а л.удс, којн су но парави всћ расноложсви, да јсдно.м разумнју л.споту у свнм п,е:шнијсм лојавама. г Гу јс паш Мари-о спровео вајљешис данс свог дјстнп.ства; тај заборављсви кутић всмље, окађеп мпрш-ом морскс траво и павијек зслсне лаворике, пришаптао јс маломе Цару нрва слова л.епотс и урсиао му је у срцу онс осјећаје, којс човјек не може пикад впше да избрише. Али јс и он морао, као остала дјеца, на школу; те ето нашега Марка, гд је, геометрнјом и Титом Дивпјем под пазухом, шета по улицам бл.ижн.сга Котора, ка.мо га јс отац нослао. Навршио је тек.нстп гимназијалпи разрсд, кад због неногода обител.с.ких би ириморан, да сс поврати у Нови. И ето гдјс иочиње љегов кн.ижевпн рад. Скуна са Томом Крстовим Поповићсм и Симом Матавуљем стао јс да учи и да куша евоје перо на хартији. За то вријеме нрочитао је и проучио, иорсд наших главних писаца, иоглавнтс Фраицуске н талијаискс књижсвпике, као Димаа, Мисе.а, Готиба, Леопарднја, Ђустнја, Манзонија, Дс-Амнћиса и т. д. Обожавао је (као и данае) старијега Димаа, а од Талијанаца Лсопардија; у Готиеа дивио ее.је савршсности Форме, ној савршепости, у коју, као мало који од на-

ишх пиеаца, он полаж.с. евој највећи и најмилији труд. Нрвнпа му би пријсвод ЈаКшићева „Рањеника " за мл.стачкн лист „II МогппоНо"; касније се појави у „4<>уш<-п" са оном дивном приповијетко.м „ Печ.ени Голубн ", прсрађеном по етаријему Димау. У тој радн.и показалс су се све особипе Маркове, паимс чистоћа н бујпост је:гака,-*л^коћа етила и неки младспачки живот и жар у говору што је имао захвалити чнтап.у Фраицуских књига. ПроФссор Зорс у Дубровнику охрабрио га је иа дал.и рад, и тако паш Цар, малом пртљагом, дође у Задар, гдје и дапас живи. г Ј'у је преводио неколико одломака из Дс-Амићиеових д.јела, које је каепије у посебној књизи штампао; нисао је за „81о1'тне" о Меду Нуцићу, о Ђури Јакшићу; нревео је Димаову „Госиођу са Кимелијам,а"; нацртао је вј.ештим нером критичара нову Кардучијеву школу у Нталијн (на јс и то иапосе издао под насловом „Ђозуе .Кардучи"). По прилици 1883. год. изађе п.сгова збирка нриновиједака: „3 > кшмљиве дневи ", у којој једоказао, да се нс емије пггедити ни муке ни труда, ал само да је Форма лака, свјежа, еавршсна. У оно доба „31<>^111 ас" удари иутем, којим њсгови утемељител.п иијесу мислили да ће ударити; чедпији л.уди избечили очи, папсрили уши: шта се „б!оV 1нси 1 догодило ? Та Цар нише иеке чланке иуне реализма у рпјечима, у мислима, у Фактима! Настала нолемика ужасна (о којој се Ма-рко и данас од мнле вол.с смије). Старији ће Сло-