Stražilovo

■43 '2 60 Ј>-

Није . . . то су казали и оии, који еу ми иначе завидели. .Те ли био питомији од меие? Ја се пикад свога века нисам пи с ким тукао, нисам туђе отимао, нисам био иакостан и завидљив, нисам . . . . ех, миого тога писам, тто он јесте. Је ли био вреднији од меие? Та ја сам цео боговетни дан проводио у послу, у корисну иослу . . . радио сам и за себе и за друге... А је ли био богатији од мене? Он официр и богат! Таман носла. . . Али стој . . . нашао сам Архимедову тачку .... Дакле само за то, што он носи златне енолете, што му о бедрима звецка сабл.ица, што носи златне гајтане и сребрне мамузе, и само за то сам ја у њеним очима постао обичаи, ироет грошићар, а он идеал, коме се нредала сва а са собом коме је предала и моју л.убав, чисту, пеиомућену, светлу, безграиичиу. . . .

Несрећница! Бар да ми је нретпоставила каква човека, али оп није човек, оп је нитков .... пајобичнији нитков .... заводи I \1>е жене, обмаљује на картама. Ннсам га испуштао из вида, ухватио сам га да лажио игра карте . . . хтео сам да му здерем образину, али сам се предомислио. Нека га, пек је он унесрећи! Н он ће је унесрећити. . . . Опазио сам добро, да његови другови баш не маре с њим да другују. . . . Чисто га избегавају.. Често би шапутали-, кад би се он појавио. А она то не осећа, сва је блажена, иде са њим гордо, као да је цео свет њен, чини се и да ме не ниди . . . Чисто ми се подругује. Лест, јест, подругује ми се?! На добро. . . познаћеш, шта је то иемилосрће, плакаћеш, о, горко ћеш нлакати, а ја ћу се подсмејкивати

Шмставићо се). Манојло ђорђевиЛ Призренац.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова ио француској иреради Евжена Готи ирк .кео Миливој Мансимовик. ПРВИ ДЕО. она, али иогледавнш боље Татјану Марковну збуни се и застаде. - За тим се обе укочено једна другој ноклонише и ноздравише. Татјана нонуди гонгћу, да еедне на диван, на оида еедне норед ње.

XVII. ад еу нријавили Татјаии Марковној долазак госнође Викентијеве, добра.ета

рица, која Је до сад дочекивала своју сусеткињу обично радосно и нријател.еки, сад па једаред, знајући носле Мартине исиовести, ч;ега ради је дшпла, узе други тон и манире. Нареди, да замоле гошћу, да причека у салону, и пође брзо да се обуче, али је прно зановедила 1)асилисп, да види кроз врата, у каквој је тоалети Марја Јегоровиа. Кад је чула од Ваеилисе, она, обуче свилену хал.ипу еа еребрнаетим одсевом, нребаци кашмирски шал. Обукавши се, прекрсти руке једпу преко друге и ступи торжествено у салон. Алн кад виде мило лице драге гошће, у мало што није заборавила шГважност тренутка и иокварила свечани дочек, .но брзо се иоправи и уозбиљи. И Марја Јегоровна се обрадовала, устала са столице и брзо јој пошла у сусрет. А онај мој луђа, шта норади... заиоче

— Какво је време данас? занита Татјана, скупивши уснс. Има лн ветра на ВоЛГи? — Пема, са свим је мирно. — Јесте ли прешли скелом? — Ннсмо, него на чамцу, а кола скелом. — Да! добро кад сам се сетила! Јакове, Јегоре, Петрушка! Наредпте да се испрегну коњи из кола Марје Јегоровне н да им ее даде зоби; и кочијашу нека се да јести и нити. — Та махните, Татјаиа Марковиа, нротивила се гоптћа. Иемојте ме, молим вас лепо, задржавати, ја сам само нослом па по сата дошла . . . — Ја вас не могу нустити да тако одете, рече Татјаиа гласом, ком се ннје могло проти-