Stražilovo

чз 261 ЕЗ-

вити. - Да сте ви овдашњи, омда би била друга ствар, ал' ви сте чак с оне стране Волге . . . Зар смо мијучерашњи . . . Та ми се, хвала Богу, већ одавна нолпајемо . . . ВаљДа ме не ћете хтети вређати?... — Та идите, Татјана Марковна, — ја сам вам ирло захвалиа, врло захвална! Ја вас више ноштујем, него каквог сродника — и мога Николаја сте тако размазили, да ми тај обсшењак данас ггутем на једаред излану, да га ви волијете, него н.егова рођена мајка. Ја сам му хтела мало извући уши, али он нобегао на бок, па јс тако нагло јурио коње, да сам целог пута била мртва од страха, Татјана Марковна заборави па озбил.иост и важност, у коју се заодела — Да, да, он је скоро рекао истину. Баш сте срећни, што имате тако красног сина. — Та махните сс тога благослова. Ништа сс нс можс с њим бсз свађе и нреиирке .. . — Е па тако је. Ко се воли, тај се радо свађа а још радије мири! — Да, ви сте га размазили. Садјеетоувртио себи у главу . . . Марја Јегоровна замута, ноче лупкати ципелом о под, згледати се и на себи намештати мантилу. Татјана се нагло усирави и уозбиљи. Шта то ? заиита с претворном равнодушпошћу. — Увртио себи у главу да се жени. — Па онда? запита Берсшкова немарно. — 11а ме је мојгио, да дођем и ипгтсм за п.сга Марту Васиљевпу, рече на послетку госпођа Викеитијева збуњена. Татјана Марковна се хладно и цсремонијалпо ноклони; међу тим се видело, да тако понашање ппкако не пристаје уз њезииу нарав. — Шта сад да му одговоримо? —- То је врло важна ствар, рече Татјана достојанетвено, упрвши очи па земљу, — то се не може тако само преломити. Треба се мало размислити и разговорити с Мартом. Мојеунуке еу до душе послушне,. али ја ипак не ћу да их нрисиљавам. — Марта Васиљевиа пристаје, она л.уби Нш;олу . . . Марја Јегоровна умал' што није нокварила ствар свога сина. — А од куд он то зна? плану Татјана Марковна. — Ко му то рекао ?

— Сигурно се изјавио Марти Васиљевној... иромрмл.а збуњено госиођа Викентијева. — За то и седи Марта затворена у својој соби, што је одговорила на његову изјаву! слагала је Татјана ради већс важности. — А да вахн синак не квари срце сироте девојчице, забрапила сам примати га у кућу! слагала је оиет ради коначне важности и с достојанством погледа гошћу. И Марја Јегоровна сад нлану. — Да сам могла предвидети, рече дубоко увређеннм гласом, да ћс ме мој син уплести у тако пенријатну ствар, ја бих му синоћ друкчије била одговорила. Али оп ме је толико уверавао, да сам и еама била уверена — о вашем добром расположењу према њему и мени! . . . Извините, Татјана Марковна, и новратите одмах слободу вашој уиуци Марти Васил.евној; мој син јс једини кривац, и еамо је он заслужио, да буде кажњеи ... А сад вас молим, да будете тако добри и наредите да се упрегну моји коњи. Она већ хтедс и иовући за звоице, али јој Берешкова задржа руку. — Вапш су коњи испрегнути, а кочијаша су сигурно моји л.уди опили; вн нак, драга Марја Јегоровна, ћете остати код мене данас, сутра и целу иедељу. — Махните, молим вас! после оиога, што сте ми рекли, после вашег гнева на своју упуку и мога Кољу? . .. Он је заиста заслужио, да буде кажн.ен . . . Ја то увиђам. Озбиљности и важности Татјанине беше са свим нестало. Боре па лицу ее развукле а радост јој иросија из очију. Збаци на канаие свој шал и капицу. — Извинитс, душице моја, рече госпођи Викентијевој, али мени је страшно врућина; скините и ви своју мантилу — и шешир такођер. Јелте да је врућина? Немојте се ни најмање узнемиривати, ми ћемо их обоје казнити, кад их венчамо једно за друго ; ја ћу оида добити још једног унука а ви кћер! Ходите да се загрлимо! Ја сам хтела само да се држим старих обичаја, као што видитс, али пе пристају ни они баш свагда . . . Хтела сам само да их упозорим на морал . . . чак сам и једну созидателну књигу узела у помоћ : целу недељу дана смо јс читали, и таман што смо завршили, они скоро у исти мах учинише у врту све оно, што је било наппсано у књизи! . . . Ето вам морала ! Ал' шта ће те церемоније међу нама! Ми смо