Stražilovo

чз 308 ен

Једаи момак у:;е да ианесе колевку, а у том сирота мати иоче да долази к себи, лутајући погледом по скоро нрааној соби, док једва прошапута: „Чедо моје сине мој..." Господар Зака се саже и — нољуби дете, на га онда, све гледајући му у очи, ионесе матери. Она сирота в])исну, кад виде своје чедо на Закиним рукама, али он са свим мирно иоложи га у материно крило, — иа се окрете брзо и тек викну: „А ко вам је казао, да ту колевку носите? Овамо с љом! Оставите је на н.ено место." Извршилац га погледа у чуду: „Па ви сте " „А гата сам ја? Шта мислите

ја? Зеленаш

, дерикожа

свој господар, разумете ли ви то

да Ла Да

сам сам богме.... Оставите се ви те беспослице, госнодине. Шта имате овде да пониеујете? Ништа.... баш ништа То је само пометн.а ... овде нема иико ништа да дугује ... Вратите ви све ствари на своје место Алн да, нресуда ... но чему нресуда? За иснлату менице? Колико беше то што треба да се плати? Сад се баш не сећам молим вас да видим. А ово нарче артијее па... ето сад га нема — квит

, I«

11 госнодар Зака узе мепицу, исцепа је на ситие комадиће и те комадиће баци кроз прозор на улицу. ('утра дан је предао ради.у свом дотадаи.ем агеиту п књиговођи — и сам се одселио из С*. И свет, као свет, тумачио је то свакојако. Вило је и такових, крји су ство]»или „закључак" : да 1>е инак бити истииа, пгго је канетан • казао па суду': да је опа а>атална меница — збиља ФалзиФикат Иначе за игго би је, после судске нресуде, ценао и обустављао панлату?. Грижа, савести ! „Разумете ли сад?" — питаше ме задовољио др. У. Ја климпух гланом:

Такав човек а, таково срце! Сад

ми

]е јасио, од куд она ФотограФија у његову стану иод иконом. за што је но.сле

Г Г<> ,]е зацело оила, н.еиа слика. „Је ли ова?" занита ме доктор и извадн из стола нознату ми ФартограФију. „ Иста..." „Госнођа 1'ужица са својим сиичићем.." „Знате шта, Докторе? Уступите мн ту слику!" „Учипићу вам по вол.и, кад баш желите. Изволите!" И данас је чувам Манојло ђорђенић Призренац.

1'ОМАН И. А. ПО ФРАНЦУСКО.Ј ПРЕРАДИ ЕВЖЕНА Г ДРУГИ I. ад ее Вјера растала са Гајгким, ирислушкивала, је још неко преме, да ли иде за н.ом, па се онда унути кррз шинражје, размичући сунц-обраном гранчице и провлачећи се као сенка нознатом стазицом. Тако до!>е до старог навил.она, који је Гајски нре неког времена узалуд тражио. Павиљон беше запуштен и нолу порушен. Степенице се искривиле и расклимале, иод иструлио, неке даске беху нроиале а неке се љуљале иод ногама. Унутри се одржао само један исхерен сто и две клуис, које некад беху

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. Гончарова оти ирквЕО Миливој Маноимоаиј,. Дко. зелеио бојадисаие. Остала је читава, и стреха.

сва обраела, маховином. У павил.опу је седео Марк. На, столу је лежала нушка и кожпа торба. Ои пружи Вјери руку п поможе јој, да се поине унутра. — За што тако касно? — Вадржао ме брат, рече,' ноглсдав па сат. У оеталом само сам се за четнрт сата закаснила. Како је с вама? Је л' се догодило штогод ново? — А шта сс требало догодити? Јесте лд ви штогод очекивали?