Stražilovo

Чз 322 &1-

ских конита но аамрзломе снегу. Погледаш тамо,. магла! Не видиш ништа, тек само осетиш како као стрела промаче крај тебе нешто тамно на авецкајући у маглу утопе. А мраз нттипа, мислиш да ти чунка с лица сваки влатић мад.е. Тек по кад кад иадне ти нред поге 0 по која тичица, што је, бежећи од мраза, долетела иа олуке кровова на се ту и смрзла. 1>аш згодпо време! номислих у себи. — Живот несретника, који је умотан маглом, свршиће се у магли! Пред главном иолицијом, у којој је осуђенцк издржавао иоследље часове свога живота, разасуле се овде онде гомилице људи, који у овом маглеиом хаосу изгледају као ваздушасте сени, што се тамо амо мичу. Промакох између п>их и уђох у иолаоеветл.ени ходник, где се но ужурбапости жандарма осекао скори иолазак. „Таман си дошао на време!" — рече ми дежурни члан. — „Хајдемо!" —• Је ли откован? „Јошније. Сад ћемо га тек пробудиги!" — А зиа ли, да ће га данас стрел.ати ? „Не зиа! Оп се још нада милости." Чудпи ме осећаји раснишаху, силазећи пиз стенеиице у сутсренски ходпик, где беху, као у касарнама, соба до собе, са врло малепим, квадратним прозорчићима над закључаним и оковаиим вратима. Кроз ове нрозорчиће улази осуђеницима ваздух и оно мало светлости, нгго се кроз прл,аве прозорчиће ходника пробије. Паде ми на ум крвава сцена, коју је осуђеник извршио и ради чега сада губи главу, Звао се Стеван КладаркЛ ; стар 32 годипе, омален, сув али здрав;*смеђе косе, водњикастих очију и ретких риђих брчића, што иснод таиког дугул>астог поса, ио мало, у иаиред стрпге. Нолео је неку жеиу, коју је хтео за се венчати, мамио јој повац, на кад му више није хтела дати, ои је па сиавању закоље." Обичап, али на жалост и чест догаћај! За време суђеи.а сазнало се, да је он и у Аустро-Угарској извршио убиство, на неколико година раније, над једним војником. А то све утицало је, да се над њим смртна нресуда изрече. Силазећи тако за чланом, осећао сам лаку дрхтавицу, и да ме пе беше срамота, радо бих се отказао тога задовол.ства, да

присуетвујем буђењу човека, који мирно сиава, иадајући се номиловању, на му тек иенадно рећи: „Устај, време је!" У нодземпом ходпику затекосмо пеколико оружаних жандарма, који из отворепих апсапа извођаху оие, што беху па робпју осуђени, те да их у тврђаву елгроведу. Тешко гвожђе звопило је с њихових иогу, па се са тупим одјеком губило у дубине узаног и иредугог ходника. Робијаши се емејаху, иотежући оковапим погама у раскорак, да стигну један другога. Пр олазећи норед ћелије иа смрт осућенога, један од њих рече, емејући се: .„П\и! Ала ће се тај нровести!" Осим члана и мене било је нред осуђениковом ћелијом још иет до шест грађана и толико, пушкама наоружаних, жандарма. Са тавапице ходпика виси ирл.ава ламна а бледи иламичак чкил.и кроз почадело стакло слабачком светлошћу, једва осветл.ујући груиицу жаидарма, који, паслон.ени на дуге иушке, иолусањиви, изгледаху тако хладни и бешчуствепи, као да пе 1»е баш опи, тим истим нушкама, па које се тако иемарио наслањају, за који час сасути т.м |)Т у груди оеућепику. — Је ли дошао ковач? — запита члан. — Ево га! —рече ансанџија, показав руком млада п једра човека са набреклим мишицама и тешким чекићем у руци. Он је слазио ииза стенепице пама. — Откл.учај! Аисанџија, новисок и добро развијен жандармски иаредпик, који је, за своје службе, тек иедесет и више п.их отнравио иа оиај свет, човек са доста иријатним лицем, нл.оштим иосем и живим али преиредеио благим, црним очима, зазвецка гомилом кл,учева и отвори. У маленој а узапој ћелији, којој таваиицу можеш руком дохватити, нружа се с краја па крај иростран, растов кревет те заузима ноловину собице. Заетрвеи је асуром, на којој осуђеник Стеван мнрио сиава. Био је нокривеи кратким канутићем иреко нрсију, рука му на грудима, а у њој је расклонљена књижица шаљивих причица иод патписом: „ Вратолије ЈЕице као мрамор мирно, ни дисан.е ее пе чује. Ансапџија га дрмпу благо: