Stražilovo

43 32о

„ Стеване, Отевапе!" — Шта? Како? — запита Стевап, тргнувпш се нза сна, па ::а тим б|)::о се диже тт седе, гледајући разрогаченнм очима у нас тројицу. „Устани, т?ећ је време!" . — За што? — пита он и заблепуто погледа то у једног то у другога. .. 11 Гто питаш, кад и сам знаш? Ус/гапи!" — Ама куда ћемо ? „Да те откују". Стевап се нолагано диже и усирави. Укочетшм, чисто слеђетшм погледом гледао иас. је пеколико тренутака, а Бог зна да ли је што видео. За тим дубоко уздахпу, као кад се освешћује. Оп је потпуно ]>азумео куда ће. Полагано је павлачио капутић и гледајући оиим истим погледом, то у иас то у врхове бајопета, који у иолутами из ходника светлуцаху, уздахпу још једпом, на оида, мирно, као за се, развлачећи рече: „Хеј, мајку му, па зар баш тако да буде!" „Е, шта ћеш, кад не може друкчије; и ми бисмо се радовали с тобом! —рече апсанџија. — А милост? Иар није доитла? „Ето. није! Хајде, брате, силази, пгго мора битп мора!" Осуђеник крочи да пође, окови јекпуше и ои застаде. Због тептког гвожђа пије могао саћи с кревета ге га аисапџија узе у паруч,као мало дете, и полако спусти доле. Придржавап мицао је полако у ходпик, а гвожђе ј.е тупо јечало, па се, одмах, без одјека, у малој ансани гушило. У ходнику се наслони леђима па зид, да одахпе, ногледајући несвеспим ногледом нреко гомилице л.уди и оружапих жандарма, у дубину ходпика. „Дакле, то ли зпаче они жути дукати, што сам их ноћас сан.ао!" нромуца осуђепик. „Све жути, па их бројим, па као бегам преко пеких високих планина, па пе могу да измакттем. А опо ето шта је!" Све ово говорио је више мехатшчпо, без свести, да би чуо свој глас и да забуну разбије. Е, сад седи, Стевапе, да те откују! Осуђеник још оклева. — Ама, седи! — рече апсаиџија. Бећ је време да се иолази.

„Па како то, мајку му? — рече Стеваи. Ја имам овде оца и брата; за што им нисте јавили да дођу, да ме на последи.ем часу виде и да им тгоручим сандук и крст! оар без саидука да трунем?" Апсаиџија га подухвати исиод мишке; он покупта да се одупре, али га овај лако спусти на цигле. Метуше му иогу на малегш наковањ, ковач замахну чекићем и поче силио ударати у тнии, што стеже гвоздену карику око осуђеникове цволике. „Пази, нребићеш ми кост!" јекпу осуђеиик, придржавајући се обема рукама за бутииу, да се пе потреса. — Не бој се! — рече ковач и поче избијати гвоздени клигтац. Докле му је ковач скидао окове, аисанџија му намаче замку за врат, на му је за л-еђима око митпица обатш, оставивши иодужи крај, да се може водити. Ово пенадно иамицање замке око врата као да га изиенади, он прену рукама коиопцу, који доста комотно око грла стајаше и погледа нае преплашено. А с поља, из оне густе магле, чуло се комешање и неразговетна граја искуплвене светине, која иоче бивати већ пестрпел.ина са дуга чекања. — Како је тта пол.у? "■— уттита члан једпог жандарма. Магла, госнодипе! Ни прста ие видиш. — Је јји спремно еве? — Све! Отковани осуђеттик устаде. Ослобођен тетнког терета, који је дуго посио, чисто није умео да ходи. Неколико је пута по : срнуо, докле се не иавикоше поге на изнепадтту лакоћу. Између два реда жандарма, који држаху иуитке ноложено, пео се осуђетшк уза степенице, нридржаваи одостраг конопцем; за тт.им смо ишли ја и члаи, који ће га до гроба пратити. Излазећи из тоилог ходцика па слободан ваздух, оп се ненадно трже, Густа магла и мраз занахнуше га. „Магла!", рече, окренув се косо нама, и "изађе. У авлији му помогоше да се ноттпе у отворене кочије, а покрај т!.ега седе и ансанџија. Према н.има заузеше седиште два жандарма с пушкама. Шест коњаника,