Stražilovo

чз 326 е>-

сенекакб омота око коца те оеуђеник са кеколапеним и ужаеним погледом виеаше у гробу. Отпетљаше конопац и он епаде доле. За љиме ускочи у гроб и апсанџија, веза га за колац испод мипшца, тако, да му руке оеташе слободне. „Ко има махраму?" чу се из гроба глас ансапџије. Неко му убаци једну шамију. Ансанџија приђе да му је веже око очију и сада у гробу започе очајно комешање. Осуђеник се бранио и одупирао да му се очи не везују, а ансапџнја га савлађиваше и доказиваше, како је боље за њега да пе гледа у нушке. Најзад малаксао осуђеник попусти, али чим му веза очи, он смаче завој. Апсанџија нохита да искочи из гроба, али га осуђеник викну. „Шта ћеш?" нита аисанџија. — Да се опростимо! Апсанџија, који је већ у пола изашао из гроба, снусти се но иово; осуђеник га чврсто загрли и нз дубипе гроба почеше ОДЈекивати п .иховн иољунци. — Е, сад пусти, време је!

, Чекај, чекај, молим те! Није још

1"

т гГ т

Па га онет загрли и продужи љуоити — Ама нуштај ме!

Али очајник пе пушта, оп љуби једнако, л.уби и грли, да само нродужи још који часак живота. Најпосле ацсанџија се- истрже из загрл.аја и, везав му иа пово очи, нође. Осу1>епик пружи још једпом руке да га заустави,

али овај дохвати се за. ивице гроба и енаи;но искочи. Осуђеник је у гробу сам. Рукама је дохватио завој с очију па га врло мало срозао, таман да му обрве н мало очнју испод завоја провирује. Шест жандарма с пушкама стадоше на спрам п.сга и наперипцв у гроб, очекујући зиак. Осућепик се пови мало паиред, као кад би хтео да се сагне те да га бачени камен прелети, - по* диже обе шаке покрај ушију, као кад би хтео да скипе завој, ца је тако илашљиво испод завоја гледао у наперене пушчане цеви. Пли! ' Осуђепик неиадно склопи очи шакама; из нушака плану, и оп се скљока пиз колац повијепих колеиаи полу виееки. Аисапџија но иово скочи у гроб, одреши копопац и осућепик паде, нотрбушке, на тле. Светипа заграја и слеже око гроба, над којим век свепггеиик гласпо говораше еамртничиу молитву, а из гроба се извијаше пушчани дим, иод којим још једном задрхта тело убице па еамрти, а из кога ее нодиже аиеаиџија, кунећи у котур крвави кон 01 га I [ уби ј е нога.

Тек иосле нола сахата дизала ее нолагано магла у виеиие, откривајући слободпим очима онај дивгти доглед Београда, Земуна, Фрушке Горе, Панчева, ВЈнначких нланипа и једпу иову хумку, у којој лежи још свежа трупина кажњепог убице, чији ее магловити живот у магли доврши, Драгутин Ј. Илијк.

^ П 0 У К 1. ^ч.

"Т* 'Т 4 * 10

У ЛАТИНИМА.

II Р И Ј А Т Е Л» У

МИЛАПУ (Свршетак).

С А 1! 1 /1IIУ.

19. септембра. г во је мој пошл»едп>и дап римовања. Мој иријатељ Равазио (вријеме је да ти га и но имену сноменем) остаје овдје још два дана, па ће нреко Фијоренције, Мидана и Млетака у Трст; ја ћу опет исти-

јем иутем кући. У велике нам се жао растати. Ми смо једаи другога Овдје на пеки пачин понуњавали. Ја ее ноеве слабо у туђој вароши умијем кретати, а мој је Гвидо у томе мајетор. Трчкарајући но г]>аду, ми смо гдјешто залуталп, и да се еам