Stražilovo

<3 .- > 2 5 а-

Жандарми и аисапџија пскочишс иа и»их. Сснка осуђепикона устаде и не слпшећи још ок}>ете се путу, од куда стигосмо, па ::абленуто у маглу гледаше. Тим путем и милост долази. — Хајде, скочи! — довикну му ансапџија. Осуђепику песвеИш нрелете осмејак преко усапа, али ие силази, већ једпако гледа у маглу. — Ама, шта гледашУ Силази већ! — Ево, ево! — рече он, гледајући једиако тамо, стави десну погу иа лотре, али још пе силази. Аисаиџија га дохвати под колепа и готово силом скИде доле. — Хајдемо сада! рече му, ирихвативши руком крај копопца, пгго беше око врата осуђепикова. /Капдарми се збише у гомилицу око њих и спровод се крете с и.има пиз доста стрму нутањицу, брдском косом, у долипу Еајабурме. Гомилице .вудских сспи већ су се ]>асуле но брдашцима, около гррба, и тамо се таласаху, заједио са облацима магле, што је, из Дупава, 1'усто куљала. На иеколико места осуђеник застаде а па једпоме склизпу и наде. Дигоше га и ои нп1)е напред. Ево нас пред исконаном раком. Ту се, на узвишеној чистипи поред ]'роба, наустависмо. На иивесиом растојап.у од нас тискала се у наоколо маса светипе да бол.е види. Осуђеиик заиска цигару, коју му дадоше, а пнсар полиције ])асклОни акта ироцсса са пресудом и нред пародом читаиЈС цсли спо]). Осуђепикје окрепуо лице и очи. од гроба па је слушао и исиод ока по1 - ледао иа ону страну, од куда милост долази. Читаље се доврши; свештеиик памаче епитрахил, и с крстом у руци п])и1>с <1су!)снику. Сцеиа у магли бсше дир.вива. „1>уди присебан, сипе, на се, као Хришћапин, помоли са мном заједно Опом, који све видн и зна, а који милостиво опрашта. Пред тога вечпог и милостивог судију ти ћеш за који час стати!" — Хоћу! Хоћу! говорио је осуђеник једнако, на не знајући ни сам шта ради, пепрсстано је. .1,убпо крст и ])уку иоиову. Свештеник му рече, да ириклонп главу, и сада заиоче онроштајпа молитва. Све јс

било тихо и мирио, само се чуо глас свештепика, који усрдпо мод.аше Неумитнога, да се смилује заблуделоме сипу, који иа земл.и сноју награду нрима, и да му оирости, као што му и смртиа браћа нраштају. А сиви облаци магле колутају се и ваљају у густим гомилама, покривајући ову слику, те и то личаше, као да се сенка за сенку моли иечему што се пе внди, пе зпа, али на последљем чаеу, из дпа душе, осећа. ЗаврШивши молитву, свештепик пружи ио пово крет, а осуђепик грозничаво докопа руку свсштеиикову и к.рс-т и ноче их обоје засииати пољупцима, тако, да се свештеиик једва ослободио руке осуђеникове, која га чв])с/го д])жаше. Ја сам свјинио ! Н])сдајем вам га н])ннравпа! — ])ече свештепик и измаче. — Хоћу још ,'једну цига])у! — ироговори осуђеник. — Еакву цигару? Нема више ! — рече ст])огим гласом официј) жапдармски. — Не одбијајте носледљу вољу! Подајте му! — ]>ече свештеник. ,Ја запалих своју и дадох му је. Он новуче пеколико димова и нокуша да седпе. — Доста је већ, баци цигару, јер пема кад да чекамо више ! — зановедаше Официр. — Ама чекај још мало! 11 Гто жуЈштс тако? Ои баци иола испушену цига]>у и цође, очевидио устежући се. Еод г])оба, из кога извиринаше пободеп колац, заустави се, ногледајући наиово тамо, од куда милост долази. — Силази доле! •—- рече му апсапџија. — Сад! Сад! ■— одговори оп, али одмаче од ивице гроба и рашири ногама, да се одуире аисанџији, који хтеде ненадио да га у гроб гурие. — - Чекај, не гурај! Сам ћу, сам! Шта ћеш сам, кад се ето одуниреш? — Ама сам ћу, иусти ме! — Пусти, нек сиће сам! — ]»ече члап. — Ето паслопи ногу на колац на сиђи. Он стави леву погу на колац, а десну раскорачи далеко од гроба, да га ие бп отиспули и са иеким иол.у несвесиим осмејком и нажшом погледаше на Иеоград. — Та шта ваздан оклеваш? — подвикпу апсапџија, нодухвати га с лећа и гуриу у гроб, а руком брзо дохвати конопац, који