Stražilovo

-*з 328 ез-

та, зафијуче, иа ј-ури опет даље. Уаадуд се путник богорадним очима па махиписте осврће. Они 1,ао да мувеле: „Та мапи се, чбече, ми то сваки дан виђамо." И тако му пе остаје друго, него да погне главу и путује дал.е, наилазећи сваког часа на нове љепоте, и жалећи, што пикакву ствар не може до краја даразгледа. Након четри сахата путовап.а стигли смо под варошицу Снолето, која се помпозно истиче на брежуљку једпом. Око тторушених јој древних зидина нрострлн се зелени виногради и густи маслињаци; на једној главици црни се нрелијеп замак са ]г>еколико средовјечних торњева, и као да пеком чудном озбиљиошћу иитому умбарску долииу посматра. Ово је једна од пајљепших тачака цијеле Умбрије. Пошто воз овдје иептто дуже остаје, могао сам да овај крај комотпије размотрим. Прије него ћемо стићи у сусједну варош Треви, мимоићосмо сеоце Ее Уепе (Жиле), у чијој се околици палази чувепи Храм Клитумнов , драгоцјен старински сномепик, о којему се бави Млађи Плипије. Тај је храм дапас претвореп у католичку богомољу. Не далеко од храма извире оттај не ман.е гласовити Клмтумнов извор , којега је такође онисао Плитшје, а за тт.им и пеки модерпи пјесници, међу којима н])ви данас живи италијански нјесник Кардучп. Ја, на жалост, не имадох времепа да тај класичпи х]>ам и тај класичпи извор потражим, али сам, пролазећн кроз овај скроз буколички предио, осјећао неко чудновато унутрашље снокојство, пеко особито расноложеље на живот и схватање љепота прнродни|§ Пигдје нијесам леншег хоризонта, нигдје љепшег погледа имао, што у овом крају. Неиосредио до себе гледао сам шуме и брдел.ке, тт.ттве и ливаде, раскоптне групе стабала, големе храстове и дивпо развијепе кестепе; малко нодал.е, обазирућ се иогледом на аненинске го]>е п од п.их иа равиицу, сусрета те у бога дивиа поворка китп.астих бр('жул.ака, живониспих селија и заселака, засађепих смоквом и орахом. Ово је заиста оиа чарпа земља, која је истргла иоклич ттз уетпју Кттејевим друго-

вима, кад је оно нрви нут са своје лађе угледаше. Гледајући ове дивно обрађене п.иве, ова богата пландишта, но којима пасу или у трави мирно нреживају гојпи јупци; гледајући то, и осврћућ се мишљу 1та велнку прошлтост п па велпке људе, који су ову земл.у у сваком правцу обесмртили и јединственом учииили, мепи се и неотице из дна душе отимао поздрав великог латииског нјесника: 8а1уе, тадпа рагепз Ггидит, БаЈиппа <;е11и8, Ма^па ујгит! ' , Италија је заиста у свако доба богато рађала. и људима и земтшјем илодовима. Али тт.у треба надасве сматрати као расадницу лијеиијех вјештина. Што се напосе ове зелене Умбрије тиче, отта је Италији и свијету одњихала читаву школу одлпчнијех сликара, и путници, који овуда нрођу, не могу а да се тте сјете, како је велики РаФајило, још као голобрадо момче, овдје дотттао, да у радиоиици Перуђиповој изучи тајиу оттог божанственог стила, којим је кашње иасликао рајске ирилике својијех „мадоиа". Супце се т?ећ са ведријем небом нраштало и ка заиаду хитало, кад у варошицу Фабријано стигосмо. Бечерња румеи бијаше сву околицу застрла. Дуго сам ћутећи тај рујни сутон из вагоиа носматрао. У тај мах бијах се у купеу са свијем осамио. 1>о:ј се сада лагано спуштао пизбрдице. Не прође много, а оно се указа и мјесец, којп се у свој љеиоти својој стаде днзати иза једног бријега, тако близу нас, да ми се чиљаше, е бих се на п. каменом добацио. Негдје око седам сата дотичемо варошицу Јези, а једио нб сахата кашп.е стижемо у Фалконару, ношљедњу стаиицу нред Јакином. Већ се налазимо на догледу мора. У даљини видимо већ и иламеп јакинског Фаруса. Сада путујемо самијем рубом јадраиског мора. Обала је овдје махом иасељеиа п врло живахпа. Море се под звјездатим иебом свјетлуца п ФОСч >оресцира, као да је брпл.аитимл осуто. Равпо у осам сата стижемо у Јакип. У Хотел-Милану. Док ове задње ретке овдје биљежим, заиадио руменило, које нпје још са свим