Stražilovo

377 ВЈ-

да своје мо^и развија и свој иозив у друштву врши. Иозната је она Гетеова изрека, који вељаше, да нема човјека, макар колико глуп био, од којега разборит човјек не би могао што корисно да научи. Живот честитијех л.уди, нјешто оиисан, постаје читаоцу прави кажипут; пз њега може да научи, како да се славно кроза живот провуче, колико да се узда у себе самога, а колпко у туђу помоћ; то је најбоље средство, да нас нодстакне, да се за племенитим и узвишеним

имали, него ли га имадоше дебели ћитапи многиј ех на гласу новјесничара и љетоиисаца. Њих је чувени Монтењ најрадије читао, а за њихова (гачишпчља каже у својим Ееејима, да је то „највиши мајстор у тој врсти биогра®ских спи%са"; уз то признаваше, да му се не може на ино, кад их год у рукс узме, а да из п.их но штогод ие украде. Позната је ствар, да су ови Плутаркови животописи највшпе допринијели, да се итали-

иримјерима иоведемо. Оићећи са великијем духовима у њиховијем животописима, и угл едају1 |И се у љихову врлину, човјек живи међу најболшм представницима рода људскога и може најбоље да научи разликовати у евијету коров од пнтоме траве. Животоииси Плутаркови, ма да су већ осамнаест стољећа иреко главе претурили, броје се опет као урпеци у своме роду, н јамачио су вишега и трајнијега утицаја иа образоване људе

умнијем очима џиновска глума рода људскога, у к °јој учествују нлемена и иароди; кад читамо биограФију, потресају нас лпчне згоде и дожиил.аји јсднога самога човјека, У овом је случају за нас предмет много интереснији, јер је много виша и симиатија, која човјека са човјеком веже, нсго ли човјека с народом. Кеа по8<:га а§Ииг. Па оида, важност биограФије лежи у томе, пгго нам она у мањем (и с тога од непосреднијег утицаја) оквиру може да нокаже, како човјек треба