Stražilovo

-кз 387 ез-

Маидалипа! Нијесте се ии ви мпого измијенили! Постарија, како зовеш, али се добро држите! рече, запаливши дебелу пдгару. — Дакле нас ви збиља познајете? рећи ће Бепо. — Јопг како! Служио сам код вас два мјесеца,. — но цио дап пекао се у кујиници. Ле ли и данас тако млађему код вас! ■— То је давно било, ако збиља говорите. Или се шалите? запита Мапдалина. — Давно, богме! рече Бахус, па опет ста усисавати коп.ак. Како зовеш, давно! Има нунијех тридесет годипа. Ни онда бијасте невјеста. Сномињете ли се малога Амруша из... (каза пајближе село Розоиеку), који вас је послуживао, па отишао у Америку? -— А! учини Мандалина, али је Бепо гурну палдем у ребра, па рече: — Амруш! Америка! Хм! Не зиам! Не спомињем се! Колико ли је њих служило код меие! И Б епо даде своме лицу израз презирап.а и немариости, а да то оспажи, удари иеиажљиво крпом по столу, тобож да обрише прашину. — А држите ли пива? запита Амруш, смијући се и испири иуна уста дима у Бепову главу. — Коме треба пива, тај иде код Бороја, у подграђе, одговори Бецо и в]>ати се у каФану. Амруш с,е окрете на столици, којој закрцаше ноге, па се пагпу и звириу кроза прозор. — Годем! Све иа длаку као и прије тридееет годипа. Како зовеш, ирепотопни свијет! — Кумпатите (извините)! — 1 рече газдарица сва зајапреиа, — кумпатите, шјор Ам .. ., како оно рекосте да се зовете? Свеједно, звали се како му драго, али је ово ирва каФапа у Розоиеку, госнодска кафаиа! Ми држимо: коњака, мадере, розолија, Фрамбоа, лимунаде... — Знам већ, знам! нрекиде је Амруш, — него, реците ми: колико иајвише каФа можете иродати за један дап! — Колико ка«1>а!? рече газдарица и јаче се зацрвепи, чак до вратиога кбријепа,

— јер 01га пе могаше слагати, а да се на њој не иоаиа. — Колико кафа!? Па има дана, кад их продамо и до стотину. — Лијено! ирихвати Амруш, смијући се. Стотину каФа по шест солада, како зовеш, то чини шест стотина солада. Па опда, рецимо, иека продате евега осталога пића још толико, то би чинило, како зовеш, дванаест стотииа солада. Кад би тако било, што не вјерујем, онда бисте имали чисте добити на дан око два Фијорииа! Та то је снрдн.а, а ие радња, Годем! (И ту је ријеч често употребљавао). Докле је оп то срачуиавао, Мапдалииа се бјеше уздрхтала. Очи јој сијеваху. Тако се не бијаше иаљутила бозпа откад, —- чак ни онда дсад јој је слуга разбио три скленице нупе ликера. Није зпала, коју ће срдиту ријеч прву пронустити, толико их наврије на уста. У томе се нојавише чиновници на тргу и она рече, узевши нодиос: — То је мјесто за претура и за осталу господу, ... уклоии се, жив био! Али Амруш не бјеше чуо те ријечи, нити опазио госиоду, толико се бијаше задубио у Јг.еко друго срачуп.авање; ипак уста, по својој вољи, и уђе за њом у каФану, на, безобзирно, ста прегледати иолицу, баш као да хоћаше да тачно ухвати вриједиост све садржине у Флашама, и свијех судова, и свега покућапства, свега до иошл.едњега солда. — ГПта? . . . Или вам је њеко рекао, да продајемо каФапу? запита Бепо, смијући се на силу. — То ие, иего . . . — Хајде, жив био, хајде, ми имамо другога посла, а пе да причамо! рече газдарица, усиљавајући се, да буде весела. — • Дај, Бепо, четири каФе, за претура, за рицевитура, за атура . . . — А, гле! и стара је мадоница* још на мјеету, као и прије тридесет година! Годем! чини ми се сад млађа, ха-ха-ха! рече Амруш као за се. Бепо плану. — Корно дела воштра мадопа! То већ прелази мјеру! Ко вама даје право, да па тај иачин пребирате туђе послове и да * Богородичнца.