Stražilovo

43 413 Е*-

То се види и из једнога члаи-ка у листиип срискога деспота Ђурђа од 24. маја 1449. год., папиеапој о прегонорима иоради примирја између угарских пуномо1шика, палатииа Ладислава Горјанекога и Пиколе Илочкога, војводе Ердел.скога с јсдне, и деспота Ђурђа именом и од стране турскога цара с друге стране вођеним, углављенога, који чланак гласи: ,Д1ет и4 тегсаЈогев Тигсогит сиш еогит тегс11ш8 111 Каш1ог-А11)ат (Београд), 1И К е V1 (Ковип), т Нагат (Рам у Угарској), 1п 2етеег1пип1 (Северин) е* 111 Кагапвеђез 1ап1;иттос1о 1Љеге уеп1ге е! 111 еш1ет пе^оИагГ уа1еап1." (Ј. Тс1ек1, НипуасИак кога Ма§'уагог82а§-оп Х.10т. 244.) Истога д-ана и псте године, које је писап иреднаиоменути лист краља Даслова у корист Срба малоковинских, издан је други лист истога краља на молбу варошапа, гостију, нука и становника вароши ковипске и ссла Валваниша и Скроновца, која принадају варошп, (на п. м. бр. 18 стр. 34.), у ком иомиње крал., како дођоше предаљ биров Мартин, Ђорђе и Нариава, варошани поменуте ковинске вароши, и пожалшпе се, да их је за време турскога рата, кад је Тур-

чин уиао у Доп.с краЈС, осим претрпл.еннх другнх великих штета и губитака снашла и та несрећа, да им пропадоше листови и привилеђије, које добише од краља Жигмунда, којима су опроштени били од нлаћаља сваке ванредне таксе и норезе — иа су молили краља, да им' по ново дадс те опросте и слободе. И но што Матија, бискуп веснримски, као бивши патканцелар краља Жигмунда, и Ђурађ деснот српски и други верни носведочише, да су збиља Ковинчани опроштени били од плаћања помеиутих такса и нореза (а)ј оппп 1аха §еи Со11ес1а ех1гаогсНпапа), то их и краљ Ласлов но ново оелобођава од тога плаћања. На оио место у том листу краља Ласлова, где се помиње жалба Ковипчана, да су им дотична привилегијека писма за турскога рата пропала, оназио ,је поменути Пешти Фриђеш, да та нисма нису била пропала, 110 да су их Срби са собом у бежапију понели и да се она и данас у Рац-Ковину хране. Ио има друго пешто, што човека може да збуии и у недоумље доведе. (Наставиће се).

■<©

И. Руварац.

ГРЕГОРАС 0 НАШИМ ЈУНАЧЕИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА.

Византинац М[спр|1ошн Огецогаа 1 путоваоје са грчким посланством 1320. г. у Србију. Тај нут свој описао је Грегорас у свом делу 2 Р мјлход ? [гјторса; лоуо1 у.6 (1п8(опае ВуадпИпае) у књизи VIII. с. 14. (Вонско издање 1829. г. стр. 373 до 383.) Грегорас описује, како их је иа Струмици ноћ ухватила у некој шуми и како се он бо.јао, а „било их је у пашој пратњи (која пам је следовала), који су певалн трагичке 3 пееме, јер се мало бојали садање опае.ности; опн су певали о славиим л.удима, чија смо елавиа дела чули, а пппгга пиемо видели ( туј ; уе јлгу бгратаса?, 01'; о06Г тга^Ј Т01 то^ —арг^то^ Г[у.глг ср- г \< јху 01 сојухц г/ршто ~/л\ [лглееп тру.у.хоћ '/]6 оу 6' ара /.лга а^брбју, ш <ј1<јч илг о; а /.обоу.г^ о06Г Т01 'шу.еч ; латипски 1 Кратак жикот Грегорасов в. Отаџбипа V. стр. 25. до 20. За што је ишло иосланство у Србију в. Ка.1 .ј ||1Г0к|. акаИеиаје Х1Л1. стр. 151 —152. 2 01Тис пута иреведен .је са латинског ирееода на срнски у Исторпји срп. народа од II. С. Срећкови1.а (књ. II. стр. 289—294.) Превод је петачан и врло погрешан; тако је 1Лз 8ор1пао'ј.и1а преведено са: од 40 - 70. и т. д. 8 Трауаб; значи и: а ђ е п 1: е и о г 11 <• 1к

превод гласи: А(; 111 ГашиПИо, (|ио(1 ропе 8ециећа(иг, попииНЈ ргаевепИа рег1сн1а рагшн ше(;иеп1е8 уоеИегаћанћп- е(; 4га^1с18 сапШшб се1ећгаћаи1 1аи(1е§ уе(;егип1 ћегоига, (рнпчип Гапппп 8о1ап1 аисИУ1ИП18, ге8 аи1е111 §-е81;а8 поп укНтив; 1. с. стр. 377. Први је Бађански у свом делу „0 народиои пон.ни елавннских'1. илемснч. (Моеква 1837. стр. 97.) казао, да су у пратњи Грегорасовој били Словепи 4 , да еу дакле „»лелт! трхусхоб" биле словенске јуначке народне пееме. Тшрће МалвтиИ ноказао је (Глаеинк XVIII. етр. 283 и пр. 2.), да је Г.оћапекп погрепшо и да опи л.уди у пра тп.и Грегораеовој иису били Срби, да дакле „р.Гл-о трауиса" нратилаца н.егових иису срискв народне иесме. Али на ову вал.ану примедбу није довол.но нажње обраћено. И дал.е се но Вођанском писало, да Грегорас у опису свог пута у Србију сномии.е српеке и б^гарске народне иесме, иа се и дапас још без размишл>ања узима као ненобитна истина. 4 „НГ .которне изт, наших'1. спутниковт., ос.вбенно Олаенапе, ггћли јгГ.сни ." Тако је он превео „1п &ти1Шо" и. т. д.