Stražilovo

чз 436

кући беху обучени у свечано рухо. Кочијаши сви намазали косу кравллш маслом и навукли се јотн пре зоре ракије. Татјана Марковна је била обучена у хаљину, што јој је Рајски донео нз Петрограда, и, чекајући да се сви скуие за полазак у цркв^, шстала се лагано но дворани са рукама, скрштеним на грудима. Мати Викентијева обукла хал.ипу §па-с!е рег1е, искићену црним чиикама. Још од осам сати из јутра мотао се по куђр н.ен син у Фраку и белим рукавицама. Само се још чекало за Мартом. На послетку се иојави и она у нотпуном сјају своје природне леиоте, здравља а данас још и весеља. Јер чим је устала, опазила је око себе са свију страна знакове иажње и л>убавн, Вјера је тек после добра по сата дошла к себи из своје несвестице. Хладан ваздух, који је долазио кроз отворен прозор, освежио јој је лице. Она се тргне и ногледа око себе. Онда устане, затвори прозор и посрћући дође до кревета, легне на н> и остаде неиомично. Изнсмогла до крајности заспа дубоким сном. После једно три сата је пробудише из летаргије људски гласови на дворишту, лупа кола и звона. Она отвори очи, погледа око себе и освести се па неколико часака, за тим опет склопи очи и предаде се из нова, или сну или муци. У тај пар неко покуца тихо на вратима. Она се не дизаше. Зачу се јаче куцање. Вјера се трже, устаде с кревета, погледа у огледало и уплаши се сама себе. Заогрне се за тим шалом, подигне са пода Мартину киту цвећа и метнеје па сто, па онда пође к вратима. Марта весело улети у собу, али на једаред застаде, кад угледа Вјеру. — Шта је теби, Вјерице? упита је она. Ти си болесна ? . . . Весеље иаједаред нестаде с њена лица и уступи место етраху. — Да, није ми баш пај бол.е, одговори јој Вјера слабим гласом. Честитам ти . . . Оне ес нол.убе. — Како си лсна и накићена, рече јој Вјера, трудећи се, да се иасмеши. Уста јој се осмехнуше, али очи оетадоше мртве, бсз светлости и радости. Осећајући, да пе може да влада собом, дохвати брзо стручак и пружн га сестри. — Ала је диван! ускликну Марта, топећп се од радости н миришући цвеће. — А шта јс ово? запита одмах за тим, осећајући иснод цвећа пешто тврдо у руци. Ах, Вјерице, и од тсбе по-

клоп! — рече, кад впде испод цвећа красан роИ;е-ћошЈие(-, искићен бисером и урезаним м<1нограмом. За што ви сви менс тако волите ? рече готова, да заплаче од радости; на и ја вас све волим, и како волим, али како ћу то доказати? Вјера се такођер беше скоро разпежила, алп не беше у стању, да јој што год одговори. Само уздахну и метну јој руку на раме. — Морам еести, рече јој, р1>аво сам спавала ову ноћ. — Мајчица ме је послала, да те зовсм у цркву. — Пе могу, дупшце, реци јој да нисам здрава, и да ћу остати цео дап у својој себи. — Шта, ти не ћеш ни излазити из собе? запита Марта уплашено. — Да, морам лећи у кревет. Мора бити да сам озебла синоћ. Само реци мајчици, да пије ништа страшно . . . — Ми ћемо доћи, да те обиђемо. — Ие, не, није потребно. Ви бистс ме само узнемиривали! — Па добро, ми ћемо ти послати овамо свега, што ти треба... Да знаш, колико сам добила поклона, цвећа, слаткиша? Показаћу ти све . . . — Да, да, то је врло лено од тебе! Доћи ћу иосле, да видим, рече Вјера расејано. — Аштајеово? Још један стручак! А што лежи на поду? Она подигне и пружи Вјери стручак од поморанџина цвета. Вјера иобледе. — За кога је то? Ко га је нослао ? — И тај за тебе, једва изговори Вјера. За тим дохвати неколико чијода и придене псколико цветова Марти на груди. Кад је била готова, пол.уби јејош један пут и клопу од изпемоглостп па дивап. — Ти си баш озбиљно болесна! рече Марта забринуто. Како би било да кажсм мајчици?Она ће нослати но доктора. . . На баш данас, на мој рођеп дан ти је рђаво! То ми је сву радост нокварило! — Ништа, пигата, проћи ће то! Пс говори само ии речи бабушки, да се пе уплаиш. А сад иди, хоћу да одахнем, рече јој Вјера тихим п тужпим гласом. Марта је хтсде пољубити, и у тај пар опази, да су јој очи пуие суза. Марта с.е и сама заплаче. — Шта ти јс? Што нлачеш? тихо је унита Вјера, бршиући крадом сузе. — Како да не плачем, кад и ти плачеш ;