Stražilovo

-чз 438 ез -

тренутака, јер еам увидела, да га није задала равнодушна рука и уверила сам се да ме л.убиш. Тек онда сам схватила, колико си морао претрпети у последње време и јуче. Умири се, ти ниси крив, ми смо сад квит. . . — Немој бранити злочин, Вјера. То је све једно, као да сам те ножем ударио . . . — Ти си ме само пробудио. Пре тога сам спавала, Вас све сам гледала само као у сну, била сам зла, оштра, заборавила сам на све.. . — III та да радим сад, Вјера? Да отпутујем? Али како Ку у оваком стању путовати? Донусти ми да издржим казну овде и да се измирим са свим оним, што се догодило . . . — Махни се тога. Твоје уображење је начшгало од обичне ногрешке злочин. Сети се само, у каквој грозници си се налазио, кад си то учинио! То не може наше пријатељство иомутити, рече му одмах. за тим и пружи му руку. Ја те не осуђујсм, а не бих ни могла, јер сад и сама знам, како се лако може погрешити! Она је једва говорила и очевидпо сс иапрезала, само да га колико толико умирн. Он стисну руку, коју му је пружила, и уздахне. — Ти си добра, као што су све жене добре, и не судиш умом него срцем ту погрешку. — Ти си с.увише строг са собом, Ворисе; други би био потпуно уверен, да има ираво. Само једно ти могу џребацити — и то, што си се сувише пожурио са својим стручком... Враћајући се оданде, емислила сам да пошаљем но тебе, да теби нрвом поверим све, и да тим бар мало оиравдам своје ионашање према теби, које ти је много мука ироузроковало . .. Али ти ,си се ножурио.. . — Ох! уздахну тешко Рајски. — Али махнимо се сад тога, то ћемо после . . . Сада те молим, као пријатеља и брата, да ми иомогнеш, да ми учиниш велику услугу... Ја мислим, да ми не ћеш одрећи? — Вјера! Он ие рече ништа вшне, али кад га је погледала, видела је да може тражити од њега, што год хоће. — Још док осећам у себи снаге, хоћу да ти исиричам своју историју у овој години мога живота. — За што? Ја не ћу и не морам иишта знати. — Немој ме ирекидати! Ја једва дишем, а

време је скуно. Исиричаћу ти све, а ти ћеш онда бабушки. Ја сама не могу, језшс ме не би хтео слушати. Умрла бих, а не бих могла сврпшти . . . — Бабушки ? А за што ? ј едва изговори он од страха. Помисли само на носледице! Шта би било с њом? Зар не би било боље све ирећутати? — Ја сам се већ нромислила. Ма какве биле последице, њих ваља поднети и ништа не скривати! Можда ћемо обадве умрети, полудети, али ја је не могу обмахнути. Требала сам јој одавна све нризнати, али ја сам се надала, да ћу јој моћи друго нешто казати, на сам ћутала и чекала ... Да ужасне казне! дода тихо и спусти главу на јастук. — Све да јој кажем! И зајучерашњу ноћ? запита је тихо. -Да. — И имс ? Она једва приметио климну главом и окрене се на другу страиу. Рајски седне порсд њс па диван, а она му шапатом и често прекидајући исприча историју својих одношаја с Марком. Кад је довршила, оиа се замота у шал п тресући се од врућице легне оиет на диван. Он устаде сав блед. Обоје 1>утаху, мислећи у себи па ужасне тренутке, који ће наступити. Она је мислила на бабушку а оп на њих обадве. 11>ему се ваљало спрсмити, да зада још један ударац иожем и другој жени, коју је љубио као евоју мајку. И уз то овај ударац је морао задати хладним срцем, из дужности а пе као први у разгару етрастп и слеие освете. — Да, та страпша порука је заиста „важна услуга", мислио је у себи. — Кад треба да јој кажем? заиита тихим гласом. — Што пре! Кад сазна све, одмах ће ми бити лакше. И онако имам и других мука. Имам и тежих, него што је та, рече за тим у себи. — Додај ми још колоњску водицу, тамо је негде, рсче, показујући на сто за, тоалету. А сад ме остави саму, уморна сам. — Данас не ћу моћи говорити с бабушком, има гостију! А Бог зпа, шта ће с њом бити, кад чуј е све ! Сутра! — Ах, викну Вјера, хоћу ли још живети донде! Ти до сутра, како будеш могао, умири бабушку, измисли што год, да ништа не носумња, и да не бп слала кога овамо.