Stražilovo

4з 4Г)2

јзече Вјера, не еећајући ее ни еама, шта је говорила. Татјана Марковна је нољуби, лако је ноглади но коеи и изиђе, опазивши, да би могла наредити, да јој ее еоба епреми, јер може ко год од гостију до1ш, да је обиђе. Ијера есде на диван, и, носедевши неко време, уаме колоњске водице и иатаре чело и слеие очи. — Ах, како бије овде, како ме боли! шапутала је она, притисиувши руком чело. Божс! Кад Ј«е се та казна већ свршити? Само нека она што пре сазна све, а поСле нека ме цео евет чује! Татјана Марковна се тужна и брижна лица врати у своју собу. Она је, ио свом обнчају, врло лепо и пажљиво дочекивала госте, али је Рајски ипак опазио на њој после њене носете код I >.ј е]>с, да се са свим променила. — С Вјером се нешто догодило! рече му тихо. Мора да страшно трни због нечег! Он јој речс, да није ништа. Бабушка га нодозриво погледа. Полина Карповна не беше дошла. Јапилаје, даје болесна, и послала је за Марту цвећа. Рајски је пре иоднебиокод ње, да како год извини јучерањи призор с њом и да дОзна, далије пгго год оназила. Она га је дочекала са рђаво скривеним усхићењем, правећи се уврсђеном, ма да јој је- рекао, да прошлог вечера није ручао код куће, него у гостима, где се много нило, на је н он мало више потегао — и сад се н сам чуди, шта је све починио. Замоли је; за опроштење, и она му опрости, смешећи се кокетно. На ручак је дошао и Тушии, који је још јуче приспео у варош. Запита за Вјеру па беше чисто иоражеи, кад чу, да је болесиа и да не ћс доћн на ручак. Он беше очевидно узбуђен. Татјана Марковна поче иодозриво мотрити Тушииа, иитајући се, за што се тако узиемирио, кад је чуо, да Вјера не ће доћи, јер сс догађало већ више пута, да Вјере нема међу гостима, па то иије никад па њега учинило таки утисак. Она је неирестано лупала главу, игга се то сииоћ могло догодити Вјери. Од како је била код Нјере, да види, како јој је, иије пикако могла да се умири. Гладећи је ио коси дотакла јој «е пеприметпо чела и уверила се да иазеба нема, и да је то био само изговор. Али блсдоћа Вјсре, која је лежала на дивану обучена, и њен уеил>епи смех пе могаху да јој нзпђу из главе. Сс-

ћала се, да је синоћ Вјере и Рајског на дуго времена пестало и да ни једпо пије вечсрало. Због тога је и даље мотрила Рајеког, а оп је опет избегавао њезине ногледе и тим јој еве подозривији изгледао. Рајског је међу тим болела душа већма пего икад до сад; миелио је непрестано на миспју, К0 ЈУ М У Ј е дала Нјера Ои се плашио, да ће ее Татјапа Марковна ра.зболети, кад чује несрећну новост, и питаше се у себи, пе би. ли било добро, да ношаље по Вјерину пријател»ицу Ната лију; у тај мах опази Вјеру међу гостима. Опа беше обучена у свечано одело, алијој врат беше увезан и осем тога обукла је топлу мантилу. Рајеки кликну од чуда и изпенађења. Пре неколико сати беше тако јадна п бона, да је једва говорила, а сад ево је, сама дошла! Где жеие налазс ту снагу и јачину ? нитао се мотрећи на њу, како сс извињава пред гостима, како Са обичним, свакидашњим осмехом слуша њихове изразе саучешћа и сажал.ења, како нажлшво посматра Мартине иоклоне. Бабушка ее мало умирила, кад виде, да је Вјера дошла, али у исто време је опазила, да ее Рајски нроменио у лицу и да се труди, да иа п.у ие гледа. Први пут можда у жнноту јс проклин.ала госте, због којих нпје могла да дозна све, што је хтела. Рајски ее осећао, као ме1>у две ватре. — Шта је е н.ом ? шапће му с једнестране Татјана Марковна, ти мора да зпаш што год... — Ах, кад ћепг јој већ једанпут рећи све? питају га друге странс очајни погледи Вјериии. Рајском дошло већ да пропадне у земл.у! И Тушин баца на Вјеру неке особене ио гледе. И Татјана и Рајски и Вјера бсху то она зили. Вјеру су ти погледи Тушинови иепуњавали ужасом. — Да није што чуо или дознао, пришапну Рајском на ухо. 11)сга, који ме тако впеоко ценп и иоштује, пе могу обмањиг.ати! Рећи ћу п н.ему све, нека и он зна. Тихо и нс гледајући иа Тушииа, поздравп се е њим, а он гледаше међу тим на њу са неким особитим иптерееом, па онда чисто бојажл.нг.о обори очи доле. — Не, ово већ не могу да еносим! Можда је већ касно. Морам сазнати, шта има на уму... Иначе ћу паети овде, носред свију, ако ме још један пут тако необично погледа. И ои у тај пар као уз пркос ногледа.