Stražilovo

-га 453 е$-

Она није могла дуже да издржи, опрости се с гостима и ненриметно даде Тушину знак, да нође за њом. — Код с(;бе вас не могу иримити, рече му, кад су били на нољу, него хајдете са мном, да се мало прошетамо но врту. — Али на нољу је влажно, а ви нисте баш најздравији. — Пе чипи ништа, хајдете само! журила се она. Он погледа на сат 7 рекне јој да ће скоро 11т[111 и, и нареди, да се упрегну коњи. Ва тим узме свој. бПч и огртач и пође с Вјером у врт. — Одмах Ку да пређем на главну ствар, започе Вјера, стрепећи у ееби. Ви ми данас изгледате нешто узнемирени. Он је ћутке ишао поред ње, размшпл.ајући о нечемр а она се не усуђиваше, да га ногледа. — Ви писте данас здрави, Вјера Васиљевна, рече он замипивено; бол.е ће бити, да оставим за другп пут. Ви се нисте преварили, ја сам хтео с вама говорити. Ве, Иване Иванићу; говорите данас! прекцну га она. Шта имате да ми кажете? Хоћу да знам! 11 ја сама имам с вама да говорим. . . Можда сам се неК за.касппла!... Ие могу да се др;|;им па погама, морам сести, дода за тим, седајућн на клупу. Он нмјс оиазио пн п.епа страха ни узбуђеностн, ннти је добро схватио н.еие речи: да и она има с п.им да говори. Ои се са свим задубио у своју мисао. А њу је опет пекло на души, јер је мпслила, да он све зпа и тек што јој пије задао ударац ножем, као оно Гајски. Лх, иек барем сви ударци надну на јсДаред! шапутала је она. — Јасамданас дошао овамо... започе Тушин. — За што ? Говоритс! — Иемогу дз се одлучим, Вјера Васиљевна! рече јој и стаде два корака пред њу. — Пемојте ме мучити! викну Вјера. — Ја вас л.убим ! промрмља тихо. — Добро, то зпам.. . ми смо стари пријател.и, и ја вас љубим, па шта онда? Али ја вас л.убим и друкчије. Она нагло скочи. - .Ја вас љубим као жеиу, као прву и најдостојнију жеиу иа свету. Ако ее смем падати, да ви делите моје осећаје... или их барем у неколико одобраватс... Али не, то бп било и сувише... ја нисам тога достојан... нлп ако не

љубите никог другог, будите моја шумска царица, моја жена, и на земљи не ће бити срећнијег човека од мсне.. . Ето то је, што сам вам хтео рећи, али се дуго нисам смео усудити. Хтео сам да то одложим до вашег имендана, али нисам могао издржати, па сам изабрао овај породични празник да вам... — Иваие Иванићу! зајеча она |и иаде му на руке. — Ово није радост! сину му у глави; овако се не радуј е! Он је посади на клупу. — Шта је вама, Вјера Васиљевна? ви сте или болесии или вас тишти велик јад? запита је, по што се мало савладао. — Да, велик јад, Иваие Иванићу, он ћ е ме у гроб отерати! — Шта је с вама? Говорите, тако вам Бога. Шта се догодило? 15и ми рекосте, да хоћете са мпом да говорите, и да сам вам ја потребан. Ништа на свету нема, што ја не бих могао учииити!... Заповедајте само... Ваборавите моју глупост! Шта треба? Шта треба да учииим? Ништа не треба, промрмља оиа ; — треба ја вама да рекием иешто... Бедни Иване Иваиићу ! II ви !... За што, да и ви морате испити моју горку чашу! Воже мој ! говорила је, дигпувши сухе очи к небу, ја немам више ни суза ни молитава! Где да иађем олакшања и иомоћи? — Шта зпачи то дубоко очајањс, Вјера Васиљевна? — И још један удар морам нретрпети! А и онако сам већ и сувише утучена! Знате ли ви, кога л.убите? запита га слабим гласом и погледом, у ком не беше ни светлости ни живота, Он је ћутао, тумачећи па разне начжне њено питање; но једно јс из њепих речи разумео, и то да су свс његове наде уништене, и да она сигурпо иеког другог л.уби. Друго иишта пије видео пи претпостасљао. Он уздахну тешко, седсћи и чекајући разјашњење. — Мој јадии пријатељу! рече му она и ухвати га за руку. На ове ироете речи срцс му се боно стеже; оп осети да је заиста „јадан". Љему бешс жао самог себе, а још више Вјере. X. — Онростите ми, Вјсра Васиљсвна, иастави за тим, ,ја нисам ништа знао. Ваша нажња нрема