Stražilovo

-га 496 ез-

а;ао .јадпо и иигубљсне дсвојке, иа хоКетс да је охрабрите. Ла разумем лашу великбдупшост, Иваие Ивапићу, али је не примам. Ја хоћу да ви зпате све... и да пе трзате своју руку, кад вам ја пружим своју. — Вјера Р>асиљевиа, рсче јој он скоро увређспим топом, ја нс могу лагати. Ако се ја коме клањам са ноштовањем, опда га и ноштујсм иначе му се не клањам. Ја вас. попггујсм, као и до сад, и љубим вас, шшипитс што вам то морам да кажем, још већма пего до сад, јер стс несрећни. Ви трните истс муке, које н ,јп, јер обоје смо изгубили наду на срећап живот. Нисте имали нраво, што сте ми поверили својутајну! рече скоро с очајањем. Да сам је баш и од других чуо, ја вас не бих престао иоштовати. Та тајпа ирипада г>ама, и нико псма права, да вам суди. — Све једио, ја бих вам је морала и онако казати даиас, каД сте заискали моју руку. Обмап.ивати вас ис бих могла. — На моју изјаву могли сте просто одговорити краткпм: пе. И, будуЈш да ви мене удостојавате и својим нријатсл>ством, могли сте ублажити свој одговор признањем, да л.убите другога. А тек да сте л>убс!ш другог примили моју понуду, онда бистс мс обмахнули и у истииу нали или можда, као што ви кажете: изгубили част; у осталом ви то не бисте били у стању ин учшшти.. . А што сс тиче онога, настави показујући прсма понору, то јс бпла иссрсћа... погрешка! Он је једва говорио спосећп мсдвсђом снагом душевне муке и трудећи се да опа нншта пе опази. ;— Сад ми је лакше, рече Вјера. Сад вам могу отвореио погледати у очи, је ) вас нисам обманула! Нијс могла говорити дал>е од суза, које силно ударише. Ои се такођер у мало не заплака. — То је друга ствар, и ја вам за то захвал.ујем, говорио је нагло, скривајући својс узбу])С1ке. Ја видим да ј(! ваше нријател.ство према мепи и поред оног другог осећаја остало чкрсто, то зпачн да јс врло јако. То је за меие велика утсха! I! опо ме усрећаиа. Касније, кад сс обојс нримиримо... — Ах, Пване ИваниКу, кад бп било могућс ирсвуКи једнпм нотезом ову годппу мога зкивота !

— Заборавитс је што брже, п оиа ћс бити превучена. — А где да узмем снагу, да јс могу заборапити и подпети? — Код ваших нријатеља, нрошаита он, код мснс! Она чисто слободинје одахну; осећала је да сс пореД ње нодиже некаква сила у лицу Тушииа, која ћс бити у стању да јс одбрани од првих павала очајања, од још.увек силне страсти и од горког разочарања. — Ја верујем у вагае пријатељство, Иване Пнанпћу и благодарна сам вам за њ, рече му, отиру1ш сузе. Мени је мало лакше, и било би ми мпого лакше, да није бабушке... — . : Јар она још ништа ие зна? заиита он п одмах ућута, осећајући, да је својим питањем изрекао одмах и укор. — Данас је било немогуће рећи јој. Али оутра, кад пс буде гостију, дознаће све... С Богом, Иванс Иванићу, мени је страшно тешко, идем да легнем. Дуго је пратио очима ту дсвојку, коју јс тако еилно љубио. „Г)(>;ке мој, помисли дрхћући од јарости, каква слепа будала мора даје тај Волохов, или је просто... живинчс!" Сутра даи беше свејош нре зоре на ногама. Татјана Марковна је исиратила Марту у госте преко Нолге, код будућс свекрве. Но против свог обичаја није јој много проиоведала, како да се влада и шта да ради, него је била ћутљива и чието тужпа. Кад јс Марта упитала, које хал>и-. не, да нонесе, одговори јој расејано: — Носи које хоћсш. 11а ноелстку поверивши своју унуку Викеитијеву и његовој мајци, преиоручи првом да ее пред етранцима уздржљивије и са више такта ионагаа према невести, него у Малиновци. Опазившп, да је Викептијев мало ноцрвенео због те опочспе, тобоже нагаао се увређен, гато му се подмеће, да нсма такта и да се госпођа Викентијева угризла за усну и лупнула ногом о под, иређе у прпјател>екп т.он, иотапка младожењу пријазио по рамсиу и дода, Да је она уверепа, да еу те њене речи излишне, али да је то тако рђава павика етарих жена, да проповедају морал. 8а тим тихо уздахну и нс говорагае више иишта до поласка гостију. И;1 доручак дође и Вјера. Вегас бледа, а очи јој пеиспаваие. 1'ече, да јој је мало боље,