Stražilovo

-43 454 ез-

мени улила ми јс наду... Ја сам, цросто, будала, и ништа више. Заборавите моје речи и зовите мс и даљс својим нријатељем... ако сам тога достојан, речс иа крају скромним гласом. • — Дко сте достојни! ]»ољс нитајте, јесам ли ја достојна! — Ви, Вјера Васиљевна! Ни ћете у мојим очима' увек стајати тако високо... — Ја сам већ нала са те висиие, јадни Иванс Иваиићу, и нико ме више не нодиже тамо... Ходите да вам нокажем, камо сам нала. Лаганим кораком, иосрћући и опирући се на његову руку, доведе га до нонора. — Је ли вам познато ово мссто? — Јесте, тамо је сахран.ен самоубица... — Тамо је сахрањена и ваша „чиста" Вјера. Она беше бледа и говорила је са некаквим одлучним очајањем. — Шта рекосте? Ја ништа не разумем, Вјера Васиљевна, ирошапута он, бришући ознојено чело рупцсм. Оиа се подиже, иаслони сс руком на његово раме, причска мало., као да прикупља снагу, за тим погну главу, пришаину му неколико речи, и сиусти се на клуну. Он побледи, посрну мало и спусти се поред њс на клупу. Ма да се хватао мрак, Вјера јс оназила, како јс побледео. — А ја мишљах, да је само медвед кадар обориТи ме! рече он са иеприродним осмехом н чисто стидећи се својс слабости. Он се подиже иолако и тромо са клуие. — А ко је он и где је? запита нромуклим гласом. Она задрхта од овог нитања. Таком тону се није надала из уста Туншнових. Не могаше чисто да дође к себи, кад виде, како без икакве штедње женских оссћаја, које у овакој прилици сваки лако разуме, тражи потпуну откровеност, која женскињу у овакој ствари врло тешко пада. — За што ме то пита? размишљала је она. Сигурно има каква разлога, али каква? На послетку новрати се мало од страха. — Марк Колохов! рече смело. Оп је стојао псколико Тренутака као .окамењен. За тим зграби обема рукама држаље од бича, изломи га на ситпо комађе и тресну о зсмл.у. — То ћу исто учинити и с њим! рикну. Јс ли сад тамо долс? запита је, показујући на понор. — Ла се бојим, Иванс Иванићу, поштсдите

ме! Идите! прошанута у страху и испружи рукс прсма п.сму, као у обрану. — Нрво ћу да га убијем и онда... идсм, беснео је он изван себе од љутине. — Хоћетс ли ви то да учините мене ради... или ради себе? Он се стиша мало, гледајући^у земљу. За тим иоче крупним корацима ходати горе доле. — Научитс мс, шта да радим ! рече јој, још дрхћући од раздражености. — Нре свега се умиритс и реците, за што хоћете да га убијете? Јесам ли ја то желела? — Он је ваш непријатељ, а као такав... и мој. — Па зар непријатеље треба убијати? Оп тужно спусти главу, онази комађе од свога бича и чисто стидећи се нокупи их и потрпа у џеп свога огртача. — Ја се не жалим ништа на њсга, упамтите то! Ја једииа сам кривац, а он је прав. У тим рсчима беше толико унутрашње мукс и страдања, да је Тушин чисто нехотице ухвати за руку, — 1!и се не жалите на њега, велите, да није крив. Ја онда пс разумем, за што сте ме звали овамо ? — Хтела сам, да свс сазнате. — А ви, јеете ли ви раскрстили с њим, или мислите, да ће опет долазити? — Међу нама нема више ништа. Ми смо се за навек' растали. — Сад тск почињем разумевати. Ја сам прво мислио да сте ви заведени, обманути... — Не! не! — И да ме зовете у номоћ. Мишљах дајс куциуо час ; да медвед учини своје. И у мало да вам нисам заиста указао медвеђу услугу! рече, вадећи из џепа ипоказујући јој комађе од дрзкаљета. За то сам и доиустио себи ставити вам дрско питање, како се он зове-.. Преклињем вас Богом, да ми оиростите и да ми кажетс и остало. Рецитс ми, за што сте ми открили свето? — Ја нисам хтела, да ме држитс за бољу, него што јесам, и да ме и даље уважавате... — Па како ви то мислите нзвеети? Ја ћу и од еад тако мислити о вама, као и до сад. А н уважавати вас морам. У њеним очима засја зрачак паде, али се одмах п угаси. — Ви хоћете себе да прнсилите, да ме уважавате. 15и сте добри н великодупши. Нас је