Stražilovo

-43 499 ЕЗ-

— Па колико допесте'? „Пет стотииа дуката, у злату." — И то 1.ете сутра опет у Београд? „Тако ми игумаи рече и иаредио је да идем с п.име." Воденичар истресе лулицу и. иогледавши Ииаиа исиод очију, иоче иа ново иунити. После кратког ћутан.а иастави: — Штета, славу му! Толико злато па да га тамо разнбсе хале и вране. „Тако је!" рсче Иван. „Да ми је половииа тога, видео би ти, где би ми био крај". Воденичар, припал.ујући жеравицом лулу, иогледа га потајно испод очију. — Па то бар иије Бог зна шта! Зар не бисмо М0ГЛ1Г ми узети тај новац? „Куда ти шишаш ?" одговори Иваи. „Окани се Корава иосла! Зар да изгубимо душу?" — Како изгубимо ? „Па тако! Морали бисмо убити старца!" — Што да га убијемо? Јок! Ои тврдо спава; нрикрадимо се у н.егову собу и иокунимо новац. Помисли само: толико злато! Пико ие ће ни посумљати на нас а ми ћемо после већ лако. „А ако се сазиа?" — Ко ће пас одати? „Па ако се пробуди?" — Побећи ћемо! „Нознаће нас." — Батали! Увићемо лице поњавом, а само рупицу на очи, колико да видимо, камо идемо, па мириа крајина! Иван је све више и више истраживао тешкоћа, али помишљајући на гомилу злата, коју данас донесе, подавао се воденичаревим мислима, које су га све већма вукле себи. Иа скоро за тим угасише свећу и изађоше у мрак. У плапиискоме склопу ноћ је и онда мрачна, кад је небо осуто месецем и звездама; ове ноћи било је још тампије, тако, да се ништа пије—видело сем тамних огромпих сенки, које изгледаху као грдпи облаци, с пеба иа земљу наваљани. Између густих грмова, кроз које шуми хука запеиушених таласа под воденицом, тек кад и кад затрепери но која звездица па се одмах закрије за густо грање.

У мапастирским зградама мртва тишина. Игуманова соба била је доста нространа; у дпу њезипу два прозора, која гледаху у долипу пред маиастиром. Један жижак у кандиоцу, што виси над ночаделом икоиицом, иод којом су окачеие бројаиице, врло је слабо обасјавао постељу у куту, на којој је игумаи тврдо сиавао. У суседној трапезарији куцну један после по поћи. Не чујеш ни живе душе. 1Бих двоје нолагаио ириђоше игумаповим вратима. Воденичар ослушпу. Ништа се ие чује до ли цвркутање бубице у зиду и светлуцање свитаца, који ио кад кад затрепере из траве, као пале звездице. — Нст! учини водсиичар Нвапу, чије се узбуђено дисање готово чуло. „Шта је?" — Снава. „Да се ие ће нробудити?" — Само полако! Н оп ок]>ете полагаио у бравп некакав кључ, којим лепо откључа врата. „Пази да пе шкрипне!" — Не бој се! Тихо, готово нечујио шкљоцну брава и врата шкрипнуше. Опи застадоше и ослушнуше мало, али у одаји све је мирио, осим жишка, чија светлост од свежег ваздуха јаче затрепта на зиду. Они уђоше. Пред њима стајаше сто, у чијој је фијоци кључ. Обојица повукоше шкрињу. „Обазри се!" нрошапта Иван. „Све ми се чини да неко гледа." Држећи рукама за нолуизвучену шкрип.у, обазреше се и руке им од једпом клоиуше као подсечене. Игуман седи у иостел.и забезекнут и са разрогаченим очима. Руке, које је пружно према њима, тренере, као листак па грапи, кад га ветрић залепрша. „Познајем! Познајем!" викиу игуман. Воденичар се ,први поврати од страха и прискочивши иостељи дохвати га за главу и тури му пешкир у уста. „Смилујте се!" кркл.ао је загушеИи глас. „Иваие, Ивапе!" — Дави! Што стојиш ? Зар пе видиш, да нас познаје!? Иван, који је до тога часа стајао заблеиут, иритрча као махпит. Игуман се већ