Stražilovo

-13 500

отимао ]>укама од водепичара, алп онај пе нушта мараме из уста. „Смилујте се!" јечао је игумап. — Стегпи за гркљан! Иван се баци на игумана. клече му ногом на руку, којом лежећи отискивапге, па га дохвати за грло и поче стезати. Све слабије и слабије загушено стењап.е, и тело старчево омлитави. — Јеси ли? пита водепичар. „Не знам, још стежем." — Пусти, готов је! прошапута воденичар, а Иван као опарен одскочи од мртве лешине. Покупише иовчане замотуљке и одоше лагано искрадајући се. Сутра дан узбуии се цели маиасиц). Игумап је удав.г.еп и поробљен. Полиција је трагала и све испитала на је иајзад утврдила, да је игумана удавио и поробио неки одбегли робијаш, кога су сељаци и манастирски кавеџија дан н])е виђали како се око манастира прикрада. Огласише потеру, уцепише му главу и то је било довољно да се за кратко време догађај заборави. Пупа три месеца нрође од то доба. Робијаша још не ухватише. Једног јутра бахну Иван нреда ме. „Је ли ми ту отац?" — Још пије, али ће доћи. „Где бпх га могао наћи?" — Дођи доциије! рекох му. Он ће овде бити. Пало ми је јако у очи бледило и узпемирен поглед његов. „Добро!" рече оп и натуче гаеигар на очи. ,,Ако пе дођем а он буде ту, реците му, да сам га иоздравио." И оде. Исгога данајавио -се полицији. Можете 1слити, како се у нолпцији изненадпше, кад се он пријавио да нознаје игуманове убице. — Дакле, ви их нознајете? запита члап, иосматрајућн га огатро. ,,'Зпам!" — Па који су? .,15одепичар." — И? ,,И . . . и . . . ја . . ." рече Иван п чисто одахпу.

— Тн? викпу члап узбуђепо. ,,Јесте, госнодпне! Ето морао сам да се одам." — А за што ? ,,Јер ме игуман гопи." — Који игуман? „Гедеотг, кога убисмо." Члаи га иогледа, мислећи да пије с ума сиигао, али он изгледагае са свим ирисебио. Оно мало бледила нод очима показивагае само уиутарп.е неспокојство п иесаницу, ииаче поглед као и увек бегае одрећен и једнак, без икаква већег раздражења. Члаи нареди, да, се дозову два грађанина, иред којима му је ваљало саслушати убицу. Нареди му, да потанкО исприча све. То Иван и учшга. Описавнш, како су игумана удавили, настави овако : Чим смо га удавили, одемо пашој водеиици, прегледамо да нема на нама каквих трагова, поделимо иован и не палећи свеће легнемо. Те поћи нисам могао тренути; једнако ми беше на уму, гато учинисмо. Воденичар се за мало превртао с бока па бок па убрзо тврдо заспа. Чииило ми се, у томе часу,' као да нисам св"е снршио и да би ми лакнуло, кад бих нешто сада и воденичара гачепао за гугау па га удавио. Једва пред зору заспах мало. Тек око осам сахата одогае калуђери да нробуде игумана, иа као махнити запомажући за помоћ излетеше на нол.е. Сви се узбунише. Мене нослаше да јавим иолицији, што ја одмах и учиним, а мојом срећом полиција сама затури траг, уверивгаи се тврдо да га је убио оиај робијапг. Тако и ја и водепичар бесмо мирии и мало по мало престадох и иомишл.ати на старог игумаиа. Новац сам закопао иа сам већ нравио платтове, како ћу, док се ствар јога више заборави, отићи са оцем ма куда и отворити каваиу те бити свој. Ноденичар ме саветовао да одем у Влашку, ои ће пак па вилајет, у Маћедопију, а оиде пека Ј^а већ иотраже. П])е шест дапа отишао је у Прњавор и јога се иије вратио. Ја сам остао у воденици сам. Мислио сам да је побегао па сам се и радовао, јер сада ја бејах безбедпији; ако се гато носумн.а, то ће на њега, гато је побегао, а ја ћу бити чист.