Stražilovo

-«з 501 ез-

Једне вечери враках се из манастира доста расноложен. Чинило ми се да вшне иема никакве онасности и већ сам номишљао да се са калуђерима завадим, те да ме они исплате и отерају. Онда не би надао у очи мој одлазак. Тај ми се плаи врло допаде и ја се утврдо реших, да га сутра изведем. Те вечери није било у воденици никога, осим мене и воденичпога мачка. Калуђери су већ одавна ушли у своје ћелије да снавају. Шум и падање воде па витао, који је у белу пену нретвара, потмуло бруји кроз ноћну тишину, у воденици горука лојапица а светлост јој једва донире до ночаделих гредица, којима је ниска таваница изукрштана. Овај шум нод воденицом па чудновата тишина, којаје чисто иолегла но окоЈЈипи, ноче ме но мало страшнти. Обазрех се по воденици. Бледи пламичак одгонио у мрачне кутове ноћиу таму на се тамо борн са њоме; чае се тамне сенке ночну мнцатн ближе средини, а сада онет пламичак ночншћеиог Фитиља засветли јаче и сенке, лелујајући се као таласи, кад се но мирном огледалу воде разлију, уклоне се у водепичие кутове. Мачак се испео на таваиску гредицу па поткупљен у клупче преде и жмирка. Мени не беше добро; све ми се чинило, да ће сада неко доћи, иа често погледах испод очију на затворегш улазак. Најзад заспем под воденично мливо жито и, припаливши под икоиом жижак, угасим свећу па легнем. Не прође ни иеколико минута, а јазачух где пред затворенпм вратима петао кукурекну. Подигох главу и ослушнух. Све ћути. Помислих: мапастирски петао оглашује по ноћи, на опет легох; али неко иејасно узбуђеи.е није ми давало мира, све ми изгледаше тако чудновато, као човеку, који је из несвести устао, али у н>ему је још јака забуна, па се обазире и пе уме да иогоди где је. Не иотраја дуго, а мачак са гредице маукну, али тако чудновато, као кад човек застрашен нолугласно јаукпе. Тихо га зовпух себи и ногледах на гредицу; али мачак устао, изгрбио се у вис, сав се пакострешио и гледа у водепични витао. Учипи ми

се два пута већи и виши него обичио. Ногледах и сам тамо и најежих се. Воденични витао и жрвњи не окрећу се више као обично него са свим наопако. У истоме часу, кад то угледах, петао кукурекну по иово и воденична се врата, без шума и шкрипе, разјаиише. С иоља покуља густ мрак а па прагу се указа некаква сен, која све више и више добијаше слику човечју. Накострешепи мачак побегао у кут и нреплашепо тек но кад кад маукне. — Ко је? викнух полугласпо. Сенка се приближи. Тај страх, који осетих у томе часу, не могу никада заборавити. Познадох игумана. Блед и измучен са разрогаченим очима ступаше мени. Око усана и по седој бради видело се неколико капи крки, а сухе руке пружио у напред према мени и тако ми се лагано и нечујно приближује. Тамап да се дотаКне руком мога темена, ја из ненада јаукнух; жижак иринуца и јаче нлану и оне утворе од једном неетаие. Брзо нрипалим свећу и пођем по водепици. Завирио сам у сваки кутић, али нигде никога. Воденичио кбло окретало се ио ново, као што ваља, а на гредици је седео мачак, подвијен у клупче, паје мирно нрео, жмиркајући и ногледајући за мпом. Ја га домамим а оп скочи са гредице мени иа са уздигнутим реном ноче се мицати и прести међу мојим ногама. Тек сам у раии освитак заснао; али то и не беше сан, већ бунило. Нисам одснавао ни добар сат па сам већ био на ногама. Тога дана нисам смео у манастир. Све ми се чинило да ће ме иозиати. 0 томе догађају размишљао сам вас дан па сам се чак и храбрио, доказујући сам себи, како је то само иусто узбуђење. За то сам и иаумио да што раније легием и тврдо засиим. Тако бих био мираи и не бих номишљао на свашта. Али тај страшни сумрак са нолутамом, која обмотава воденичиу јаругу и шуму око ње, он ме је бунио. Чипило ми се као да из земље ниче иека хаветиња па раширеним рукама хоће да обухвати цели свет. IIо своме обичају прокрстарпх целу во-