Stražilovo

-И 547 о-

или ее чипи пе виђела, јер ее Илија побије с таквијема, с којнма пи власт пе море да иа крај изађе. Шта пута оде он у мехаие, у које свраћају најиреиредеиији рсузи, а ту ријетко улазе и најсрчаиије заитије, иа ти засједне међу оне окореле грјепшике, што ће за грош убити човјека — и опи љега часте, колико му је вол.а; знају га лудоглава па га се чувају. Љути Турци иа н.ега, пе умијем вам казати, како. Зар оп, ђаур, убио Турчииа на му не има суда? Кидисавали нојединци на Илију и сваки је зло прошао: или је погииуо или је до вијека памтио Илијии иож. Одговарао је суду, али је увијек сведоцима, доказао: „хотјели ме убити само сау се бранио" и ником ништа. Једиу вечер стала два Турчина пред Мићину кавану па чекају Илију; у свакога мала пушка, у свакога иож — ако пикад, сад мора страдати. А не би ништа. Доказали Илији, шта је на нољу, а ои отвори в])ата па папери пушку: „Једаи је од вас двојице мој, а потл.е ,шта ми буде!" Оба Турчина позелењеше од једа, али и отидоше. Виде Турци, да Илији пе могу досадити, иа, одавио кивии на све нас, а попајвише иа Илију, смисле друго. Смислили, да о нрвоме васкрсу скоче на оружје и све Србе исијеку. Нашло се међу и.има добријех те иам то нроказаше. Ми ни живи ни мртви. II велики бог, који чува и маленога мрава, поможе пам. Иа велики четвртак заиалн се кућа више потока; нламеп дохвати другу, трећу — сва се махала заналила, а ту су саме турске куКе. (Јнс скочило, да гаси, а највише ми Срби. Предводио иас Илија, исти Илија, због којега Турчин Сарајлија другоме и уенет поклонио, само да Илију види мртва. П баш ми сиасемо мпоге куће. То пе беше лак посао, кад се зна, како су наше куће саграђене.

Не бијаше нам ии то доста, Заће Илија но чаршији те од самијех Срба искупи шездесет хиљада гроша онима, што иогорјеше. Раздвојише се Турцн: толико им учиписмо па да нас зар кољу? Већипа одлучи, да не буде покоља н ми дахнусмо душом ... Баш о том васкрсу доће султанов <1>ерман: да можемо иривезати звопо код старс нркве. Сад имамо звоиа, сад је слободио звонити; али пе зттам вам казати, како иам је драго било, кад тај ФермаИ дође — то се ие да ријечима исказати, то треба виђети и осјетити. Имамо цркву, али ие имамо звоиа, да нас својим јаснијим и муклијим звуцима зову на молитву, и ако нам то тако закон прописује — пе дају иам то власти. Било. иам је без звона, као што би Турчину било, кад га не би мујезии с џамије на молитву иозивао. Сад иам се и то даје. У својој радости једва дочекасмо зору. Али Илија дошао прије иола ноћа на ухватио уже — чека три сахата на да зазвони. И изби и у тфкви запјеваше „Воскресеппје твоје". Илија повуче. Чипи ми се, иас је више било око звопа, по у цркви. Кад се разлеже опај јасии јек, не знам, како бијаше другијема, ал мени се учини, да само овако море бити право васкрсен.е благо онијема, који увијек слушају звоно! Има ттешто у опоме звуку, тнто невијерници не разумију, што само хрипгћанскоме срцу говори, нгго само хришћанско с]»Це схвата, и то нешто разбуктало је ттекакав особит огањ у нашим срцима. И сви се ми стадосмо тискати и примицати звоиу, на ируишсмо ]»уке ч да дохватимо уже, чим Илија носустаие. А Илија, иамћор. једиом држи уже и вуче, а другом исукао нож иа сијева очима: „Цријева ћу му и])осути, који дарнс уже!" И какве је главе био, то би иучииио, да ми ие устукнусмо ...