Stražilovo

чз 590

ки „етарога кова" који се, л.слечућп за етарим до брим временима, морадошс - уклонити исиред великс индустрије, што све то већма продираше; ту беху ђакеле, који одушевљено, но и сувише често без права разумеваља слушаху своје учитеље Чернишевског, Доброљубова, Писарева; ту јс била читава војска царевих улизица и чиновника, који се моралп бојати, да ће им • зло поћи, кад се нове рсформе тек изведу те су с тога „новотаре" гонили што су могли лукавије и омразније; ту је био сељак, који је. јуче био мужик а данас већ слободан, равнонраван грађанин; ту је био ситни занатлија, кога је нроднраље велико-канитализма мало но мало нретворило у модерна нролетарца. У то врсме — биле су то шездессте године — јавила се силесија младих, од чести веома даровитих књижевника, који су један.другом били сродни не само но избору нредмста него и но начину обраде. Разуме е.е,. да јо ослобођеље еел.ака свој интерес унравило на иајниже слојеве становншнтва. Седћави радник, ђакон,' ееоски учителЈ, грк и званичничић, који су у делн.ма нређашљих песника тек ретко Фигурнрали, били- еу сад скоро једипи; које еу ,,млади" узимали. Што се тиче облика у нриказиваљу, имао је да се иенуни еамо захтев: морао је бити истџнит. Млади су пееници гледали, да у својим умотворима сваки нут изнесу комад Истинитог правог живота те се при том нису ни. мало освртали на стара оевештана иравила техпике. Ниеу вшие стварали романе и новеле са „одређеном радњом", еа „добро промишљсном ч>абулом" и како се све зову постулати, крје еу свнкли били стављатн па уметпичко д.ело — пс, у н.их је било само амбиције, да етворе елпке пз живота са ФОТограФСКОм тачнопЉу те да нажн.у читалачке иублике обрате па оие елојеве друЈптвене, које ес донде пико пије уеудио да упеее у гјњижсвпост. Иублика их је иријатељеки дочскала и нраштала им иедостатке п екстраваганцпјс. А било је много да се нрашта. Да|1а« т. зв. момсптфотог])г.фпјс , бсз ноЧстка и бсз краја, бсз „заппмллтпе" радљс, пнеу вгинс шппта необично. Но тада је- требало још подобро емслостн, па да човск такве слпкс даде. публици, којој се укус образовао на дедима Тургењсва, Гончарова, Оетросског, на дслима у тсхничком погледу тако оавршснима. Што је свет

ту емелост праштао, дајс сс разложити из та дашњег духа' времспа. Но млади еу несгшци ишли још даље. Није њима био зазор, иркбсити и еамом духу времепа те н. пр. тек оелобођеног се.љака, кога су обично идеалисали, ониеати као сурог.а варварина, који у начииу свог живота имађашс још нсшто сличпости са Пануасом. Сђет им је опраштао и ту смелоет, јер јс штовао њихову тежњу, да буду истинити, па ма иетина би.Та још толико горка. Из целога викачког роја белетриста, нгго шездесетих година започеше своју кљижевнпчку каријеру, до наших се дана одржао само. још један једини, а то је Глеб ИвпновиЛ Усаенскк. Од осталих су многи у Сибирнји жиг.п сахрањсии, многи је у прогонству — у Паризу. или у Швајцарекој — нестао или је на књижарском сајму нронао; код неких су опст карактериетични знаци оне школе, којој нрипадаху, тако излињали, да их човек не може вишс да позна. Само Уененски пОсле четвртине етолећа ради дал^е са истом неуморношћу и у истом нравцу. Путује (нонајвише пешнце) по свој Руеији, изучава у сељака начип живота, саопштава сваки час пешто пово, а што је главпо, публика га једнако чита жудио. Ово је зацсло веома чудно вато,; кад човек нромисли, да је нублика поелс тридесет година постала друкчија н да се у Уепенскога карактеристични зпаци школе шсздесетих година пре пооштрили него' излињали. У прво време свога рада описивао је невоЛ)у варошког пролетаријата, еад се сишао још дубл.с — у нсћину сеоског пролетаријата па пз-ље више и не пзлази. У прво време није се • страшио, да критички претреса „иовипе", сад пљује публици у лице. иа ипак га читају и воле. Има ликова, које човек из ис/гих разлога воли, из којих друге мрзи, на којима само као карактериетично знамси.с изгледа исто оно, што код других карају као иедоетатак. Усиенски је такав љубимац младе Руеије у иркое, нлн шта више баш због својих недостатака. Дал.с вели Стицински, да би га далек.о одвело, кад би оиширно хтео да говори о свим особинама Успепскога. Бели, да то пи оиако не би било занимл.иво за Мемце-, јер је врло мало од Усиепскога преведеио на немачки. Обећаје да ће у идућем броју Магазина саоиштити малу ириповетку Усиенскога нод натписом „Сирота баба" у пемачком нреводу па опда наставља овако :