Stražilovo

чз 67;)

и.ан.е од крчме и друштва, па ее л.уто кидао, када год га је видео, да крчму обилази. Чинило му се, као да баш пета избегава. А Митар мислио мало даље. Чује и оп кад год свирку из -крчме, па иевапку, па весеље, те му се баш нешто отима, да и сам оде тамо... А веле: пије то што човек хоће, већ му баш тако пекад и дође жеља за друштвом те га гопи да се и сам умеша онде. Није то жел>а, као и друга жеља, већ баш нека сила, која га обузме свега, иа га баш гура у друштво. Уђе час у собу — невољпо му је ту, оде у шталу — не мили му се ни ту, оде у гувно — оиет иевољан, па се опет врати, а у ушима му једнако свирка и неванка. Пролази тако, отима се, тек да не изађе иа шор, па онет не нде. Оида се упути у врт и ту седпе иа премишл.а разне мисли, тек да сама себе увери, да би то било врло глупо, да је сада у крчми. „К'о и шта ћу тамо ? — мисди, —да потрошим вал.да коју воринту а све у лудо. А ворипта је ворипта. Грчпм ти се ја по два дана :!а н.у, само да је угледам. Не ћу. Остаћу код куће. Био сам и до сад без весеља, бићу и од сада. Кад стечем онолико, да ми може бити, оида ја, али сада — не ћу." И одржа се. Па тако је и стекао. У свој саидучић слагао воринту ио воринту. Беше му мило. када год би их пребројавао. А волео их од тог доба све више и више, па му се брк насмешио, када год би у сапдук завирио. А свет к'о знао и ие знао. Тек га пико пије за толико ни зарезивао, а ником се баш није шт хтело. Рачунали га међу опе, који су се пешто-иешто отргли од сиротип.е па пепгто скуцкали, тек да пегладују. Али како су се изпепадили. Када се је једном па добошу продавала нечија земља, оп је био први међу самим газдама. Ту се опда отимао, да прекупи аемл.у. А газде га нустили, иустили, .)(■]» су чврсто држали — да ие ће моћи исплатити. Али — чуда само! Турио Митар у рекл.у руку па извадио свежап. самих бапака. И исплатио је . . .

Сада је Митар већ био свој газда. Мале ио мало иа се баш и уиустио. Данас већ има три своја лена вртал.а. Баш Бог да прости! Цитај-де дапас у селу: чија је она кућа са платпом? — Газда-Михрова. А чија је опа лепа марва? — Газда-Митрова. А чији су оно коп.и ? — Газда-Мнтрови. Море, а ко вам је кпез у селу? — Газда Митар. Ех, срећан је тај ваш газда Митар, срећан, када се поносите њиме! Па када је оиај Влајков дреждао у крчми, да му когод гогати иолић ракије, Митар улазио са госнодом у крчму. °— Шта је, Јоване, шта ти чекаш? пита га. А Влајков сав понрвепио. Стид, срамота, шта ли, те се сав скукуљио пред њиме. Опда се Митар окренуо крчмару. — Дед', Жарко, подај Јоваиу једпу Флашу ракије, ја ћу платити. А Јовап, — мислиш, да је пио? Не. И ако је био пијапида, тада је осетио, јако осетио, до чега је дотурао. Оставио и ракију и крчму и све па изашао на улину. У грудих му јед, иакост, стид, освета, па се пробудило у п.ему оно нешто усиавана частољубља, те шаннуо, тек да пико ие чује: — Гле, ти, да мепе нојиш ракијом, еј —еј . . . II. Често тако заседиемо пас двоје троје, на се у разговору упустимо, баш као л.уди, и пешто дал.е. Преврпемо иаше старе дане на се врнемо и иа пове. Сећамо се оног доба а човек га се често с-ети па иам тако искрепу и опи л.уди, и оие нрилике, и опи разговори и обичаји, на се уверавамо, е је заиста све опда боље било пего сада. Боже мој . . . да леиа су опда времена била! . . Док је изобиљб вЛадало међу л.удима, било је и свега више. Било је и поштеп.а и доброте, и весел.а, и пријатељства и свих