Stražilovo

-43 58(3 83-

других врлина, од којих дапас тш помена нема. Вера је била онда у речи, а иевера се ии пома.т.ала иије. Јест', пи помал,ала пије. Веше то доба. када је човек човеку човек био. Весмо сви једнаки, иа смо се једпако и испомагали, једнако се и дизалш, а једнако се и усрећавали. Давало се онда на реч, ни да би ко год зло иомислио, е је па неверу на ће и проневерћти. Онако пије ни било много сиротиње, невоље и беде. Ех, ал другачије је сада. Вио ти поштеп ма колико и како, иико ти то поштење пи не зарезује. Прима се данас свако и свачија, па човек мора да зазебе, када коме што год пружи. А Бог пас је створио све једиаке па не можеш да прочиташ са лица: шта је у њему и шта се ту кува, те смо један другом баш ирави туђини. Избије тек где која искра поштења, ама је толика, да је лукавштина одмах и савлада, те се још у зачетку своме угуши. А што веле: иије даиас свет да живи и слави, већ да отима и тлачи. Осилио се оио пеко време грк Ј1ука Неиадов, осилио се, мој рођаче, као силник, па иред њиме, мислиш, задрхтало и велико и мало, те, да кажеш, покорно и тпие.ч.иво ; мосили силеџију и трпили му безакоња, која су му из даи у дан п«; оваком кораку пидала. Завладао п--'!гоштењем па љуто и иемилосрдпо шибао е«е ј»едом, који му је само шака доиао. А Вог му дао оно иешто новаца, те са њима привлачио људе потребите и невол.пе, а гулио их, Воже мој, гулио, да би се и свачије срце заплакало и закукало . . . А да га нисмо зиали, на оиет. Ве!) зло му било од искони, од почетка, па тек што је стао иа снагу, а оно пробило кроза њ па га гонило оиим истим путем, којим су му и пргци корачали ... Из почетка шуи.ао ти се оп, роћаче мој, туда ио селу, око туђег ирага, па се ето и дошуп.ао. А <т>ајта је то, та и.егова, Фајта ироклета и злоиака... Поменули му оно нре код Вановачких и оца, који је опо још у грапици многима метпуо црп комад у торбу. Закукале оида миоге кукавице, да се је и до Вога чуло, па иропииггали, да им се јаук још и сада по селу прича. Онда га је отго онај покојни Живан Сурдучки, човек пун нравде

и истште, када му је нросјачку налНцу у руке тутпуо и до гроба га доиратио. Ту му је и рекао, рекао, чуј само како ужасно, што још пије нико ииком казао. Та клетва још се и сада по селу иомии.е и п.оме се људи страше, да не скрену с правога пута. „Милосаве, Милосаве!.. а грудва му била у руци, да ју спусти у гроб . . . што учипи, да од Бога иађеш . . . ако ти Госиод опрости сагрешења твоја, не била ти ова грудва тешка. Не оирости ли ти ни он, онда, Милосаве, била ти ова грудва као син.и каметг, да и мртав у гробу ироплачеш нод теретом његовим, јер си такав терет и ги био пама!.." 0 беше то ужаспо . . . Па кажу, да се је носле мртав у гробу и превртао. Ама су га силни иритисиули греси а тешка је клетва сиротињска .... Пошао трагом она свога па га и обиптао. Иста огта крв врила у њему, а душа му ггесита те грапула у н.ему она гладна хала, да иоотима и оио прио комађе из туђе руке. А ђаволско је то срце, које увек жуди за туђим. На проклетој тековини свога оца могао је мирио и иоштеио живети, иа у доброти св јој спирати оиу цриу љагу и клетву, која му је лежала тта породици. Поштењем својим затро би и иоследи.и номен на родител.а свога на би се гга иову и чврсту темел.у нодигао, да би га штовало и велико ттмало. Али ђаво, онај црни ђаво, који му је и оца тга зло ган.ао, уселио се и у њега. Мало му било гнездо, мала она тековина, жудио да их умножи и проншри. Грамзио за туђом иаром иа беше сиремаи, да ју иеиоштењем и отме. И када је једном и границу нрешао био, иојурио је свом жестином напрец па пред собом рушио и обарао све леио и добро, све иоштепо и илемеиито. Када се је са погреба родител.а свога иовратио, беше усамл.ен. У такоме добру паптао се од једпом сам, самохраи, преереи од свих својих сељагта, жив закопан. Ну, њега није то пи пајмап.е љутило и пекло. У истим таковим ириликама и околиостима бепге и одраетао тга се и свикао па то. Још и еад му беиге тга уму она очева иапомеиа, када је први тгут иочео трговати.