Stražilovo

-чз 581 к-

Памет у се — рекао му он — а кесу нуза сс! Буди пријатељ са сваким, али кесу чувај, и>у не нријатеЛ)И ни с ким. Где видиш, да можеш шта заслужитн и користити, опрезно поступај на пе жали и пе штеди никог, јер ће даиас сутра други доћи па ти отети тај залогај из руке. Јер. синко, данас је онај госнодар, који има новаца на намети. Ама не вреди ии памет без новаца, као ни новац без памети. Кад будеш оио, што сам сам хтео бити, онда можеш касти: сад ћу да уживам . . . Леи аманет од оца трговца. И он га је схватио. Окретао се на све стране и прво му око запело за газда-Митра. Видео га па га и нрозрео. Беше му као добра крава музара, од које ће се моћи добро окористити. Видео, да је газда Митар сел.ак као и други сељаци што су, који умеју да теку тек са своје грбаче иа га одмах и узео нреда се. Али како да га иривуче ? Почео му говети и ласкати а све речи увио у лаж на га подмукло и лукаво задобијао, баш опако као када се риба пеца на удицу. А често му излазио са својим саветима на сусрет и оида се радовао, када је увидео, да је добро почео. Ех, беше ои баш прави изданак те своје нородице, ирави наследник оца свога, грк-Милосава. А Митар му поверовао па му се н приближавао. Ј1епо се дао за нос вући а нут му се чињаше удиљ гладак и леп. А си ромах, пије ни знао, да је на крају тога нута зијала стрма, нровалија. Ни сап,ао иије да ће се и ои у њу сурвати. Сурвати једном па за увек ! А било је то баш о Петрову ирви нут,када је завирио у грк-ЈГукииу кућу. Опда је ирви нут и загазио у као, што 'ио наши кажу, у иесрећу своју. Пред њиме се блештала рујна будућност, а за њиме се отегла она лена и мириа ирошлост, онај у поштењу прохујали живот, који је ево све до сад ироводио. Ама он беше слеп. Не, он беше опијен, запесен. Мишљаше. е се иред њиме отварају двери још леншега и бољега живота, оиога живота, који само богаташи иа миндерлуцима уживају.

Осећао, као да му се ремен са ногу сам скида, иа као да лакше корача. Ех, да се је онога тренутка освриуо био, тешко да би тако лако и коракиуо унутра. Бар би му рука задрхтала, када би се браве машио. Ну, али сада већ беше доцкан. Оиај ђаво, који га је допде дотурао био, евојом моћном руком угурао га је и упутра па се онда грохотом смејао својој невиној жртви. Грк Ј1ука беше ћорав. Једно око беше изгубио у својој трговини, а лице му унаказила љута боља, коју је у своме трговању запатио био. Беше ћорав, ама тим једним оком хтео је све оно да накнади, што је са другим изгубио, па је и прозирао даље, него други и са два. Кад је ступио Митар унутра, гледну га он својим оком некако тренутно па онда жмирну задовољно. — Дакле, сверовао си. А ја већ мислио, пе ћеш ни доћи. Дед седи, ето ти столице! Седи! И посади га па столицу. — Јеси л за вино или ракију? — Готово баш ни за шта. Сад сам баш и ручао. — Е, онда, донећу вина. И ја сам ручао. Донесе вина, наточи га, куцпуше се и нопише чашу. Онда разговарали о другом чему на се опет куцнуше. Иосле грк Лука онет донео вина. Виио измешапо са ласкањем баш много утицало на газда-Митра. Беите већ готов да новерује, да је грк Лука заиста друкчији од оца. Беше му и добар, и искреи, и поштен, на и сам нустио срцу на вољу те му се исиоведао са свим искрено и отворено. А грк Лука му одобравао па ће тек опет: — Дед, газда-Митре, да се мало поквасимо!.. — Све ти добро велиш, Митре, све. Видим, да си миого наметнији и оштроумнији од ових сел.ака, баш Бога ми, као да ниси у оианцима. Ал веруј, пе чини рухо човека човеком. Заман ти и оно, кад ти је шупља глава . . . — Нисам ти ни ја, господару, од оних, што им се пуши глава од пауке и мудрости. Ал ииак велим, што имам све сам стекао