Stražilovo

-га 723

НИ ИЗ ЧШ,.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРЕМА. Приповеда Стеван Радиб. (Нћставак)

XVIII.

рЈарић су и Мргудић очекивали ирилику, да и учитељу иокажу своју моћ. Што јесте, јесте, они де мало и жацали учихеља, јер су знали, да овај не ће оставити своју укаљану част без одмазде. Што још Војводић није пишта почео, мислили су, да прибира доказе; с тога су прегли, да га се опросте нре, него што би што отпочео. Како ово није било лако, то су они гледали, како би Војводићу загорчали живот у Ераковцу, на да сам тражи друго место. И, даде им се ирилика. Војводић је искао нетгодишњи доплатак и школски је одбор имао да каже своју. У школском су одбору осим поне још и Оларић м Мргудић. Чим је Оларић био обавештен, да је молба стигла, дошао је сав радостан у оиштинску кућу. „Ха! Никад лепше прилике! Прво и нрво оп не ће знати, да смо га рђаво оценили, те не ће пи номишљати на уток. Друго, висока ће влада на основу те наше оцене одбити му молбу па је Фуч са доплатком". „Ха, ха, ха! Превијаће се сиромах уча, када добије решење, да је"еа донлатком одбијен . . . радовао се Мргудић. А после, нека он распитује, ко му је подвалио!" Но ту се сети Оларић. ,,Ал' ми канда сметнусмо с ума, да је председник школског одбора наш дражајши пона. А тај, ма да се према" нама показује са свим одан, инак нотајно шурује са учитељем. Зивка га на ручак. Да ли ће и он пристати, да се уча тако оцепи? А мпого стоји до тога, ако оцена буде једиодупша. Најпосле, ако се буде одунирао, ја ћу му попретити, да не ће добијати парохијал из ошнтипске касе . . . Видићемо." Пошаљу по попу. „Сумљам, да ће хтети отворено бити против учител.а. Још како тако, да га овај није извукао, када га оио онтужисмо . . ."

У том уђе попа. Оларић и Мргудић му разјасне ствар. Нешто му мало и иретећи нозову га, да буде уз њих. Попа нристане, уздајући се да се ваљда ие ће дознати, а изреком је" замолио Оларића и Мргудића, да чувају „ тајпу 1 . Молбу су тако масним изразима пронратили, да се и виша власт убезекиула те чисто носумњала, да је могуће, да овакво страшило од учитеља игде слуЖи. Други даи оду одборници Оларић и Мргудић лично у срез, те усмено допуне своју „оцену". Али, што рекли, заклела се земл,а рају, да се сваке тајне знају — те и Војводић дозна за све појединости те оцене и уложи уток. Од тога дана ностао је он у нуиој мери огбрчен ценријатељ Оларићев и Мргудићев, те је смишљао, како да им врати жао за срамоту. Кројио је нлаиове за освету. И, једнога дана изгледаше утешеп. Као да је нашао нут, којим ће спрати љагу са свога имена те се осветити својим противиицима. Дозвољавао им је, да се још неко време науживају у уверењу, да су њему шкодили. У његовој је руци стајало, докле ће то тако ићи и када ће се дигнути завеса те указати прстом на план, по ком се бацили блатом на част његову и па част оне жеие. XIX. Већ смо видели, каКо је Мргудић постао лутка у рукама Оларића и жене му Фаустине. Оларићу је јако годило, кад је видео, како он мало но мало дотера дотле, да му се клања цело село и како га.Мргудић у свему слуша. За кратко време осећао се Оларић тако јак, да му се већ чинило, да Мргудић од њега зависи. Оно, тако је то у ствари и изгледало. У селу се говорило, да Оларић све може. Мргудићније то осећао, него је све већма годио Оларићу, држећи, да је он то дужан њему