Stražilovo

-чз 795- е>-

га је тјерао сигурно и изглед покојногму стрица. 1] ето дакле завидљнпа Домицијана, гдје именује Плинија свештеником у Титову храму. Двије године касније заноче наш писац своју јавну службу, како су закони прописивали, нрво као трибун у војсци у Сирији, па у Риму као квестор, као иучки трибун, и напокон као претор. Еадје ово пошЉедље мјесто добио, било му је од нрилике тридесет година. 84 Ако се није иаш директно бојао- Домицнјана, знао,је да се треба бојати царевих људи, који су понајвише и гр])и били од самога господара. „Био сам се* каже — нримио ироцесЛ Јулија Пастора, када ето ириказа ми се у сну пуница, клече преда ме и стаде ме заклињати, да се.оставим такова посла. Ја сам онда био јошмлад, а морао сам ту на суду јавно изаћи нред сакупљене центумвире, нред најмоћније људе у граду, шта вииге и пред саме цареве миљенике; то су све околности, које би ме могле биле одвратити одмоје накане. Али сам ријеч био већ задао, и срећа но мене, све је добро испало ; а ја, сам оном приликом постао на гласу говорник". 35 Није се дакле могао тужити на цара. Пошљедња част, нреторска, крчила му је пут равно до консулата; али овдје престају изненада добри одношаји између, њела и цара. У задњем поглављу свога панегирика каже, да није хтио да по царевој препоруци дође до новијих части, које би се, у таковим тужним околностима, изметнуле у срамоту. „Ја сам напредовао пише — у јавној служби, док није тирјанин објавио свој крвави рат поштењу и племенитости ; али кад је то учинио, умукао сам, нити сам се даље бринуо за се". Повукао се је дакле од јавлости. Такав је кораксигурно увриједио сумњивог цара, или барем развргаоје свако споразумљење међу њима. Домицијанови другови нијесу пропустили ту згодну ирилику, да унропасте Плинија; ако се је до онога часа умио бранити од опадања, сад су клевети нгиром била отворена врата у царску дтолачу. !ли, на његову срећу, Домицијан је на, вријеме умро, баш у очи непревиђене а сигурне смрти Плинијеве ; јер у царској писаоници нађена је писмена, иотвора против нашега писца, а иотписа34 Рад јавних чаоти, оигаиз ћопогиш, почињао је прво у војсци, гдје је младић едужио као Мђппиа шјШаш, п-1 тим у Риму као циае81;ог, аег1Шз, ргаеЈогина пошљетку к;м еои8и1. Вјегкбао се ,је дакле у свим гр.ан^ча државне адмиЕшстрације, Дивна ли устројен.а! 85 ЕрИ4. I, Ш

на од Меццја Кара. Наравно, нестало тирјапина, оитужба је по себи иала; а како је стари Нерва заузео царско мјесто, вратило се с њим и иоуздање у владара а с поудањем и мир честитим људима. Нерва, који је Плинија и нрије познавао, понашао се је као нријатељ с њим. Једнога дана, кад су се неки разговарали с царем о млађима, у које држава може да.се нада, вићина се је врло похвално изразила о Плинију, сам Нерва пак рече* да не смије он толико хвалити младога Оекунда,, 36 јер све, што ради, по царевој унути ради". Ова је похвала врло ласкала нашему Плиннју, који нам и то приповиједа, да је Нерва на самртној иостељи овако рекао својој кћери: „за свога живота .ја сам ти велик број нријатеља добавио. али памти, да су најбољи међу тима Еорнут и Секунд". 37 Цара .је након мало смрт затекла, а одношаји између нашег нисца и новог владара били су и остаће гласовити. Ти су одношаји ночели одмах, како је Трајан дошао у Рим: или су можда већ почели за Нбрвина в*ладања, јер у првом нисму девете књиI-« честита новоме цару, што је етуиио на владу и каже: ,,'Ги си, иресветли царе, желио да наслцједиш оца својега што касније могуће; али су се неумрли богови побринули да подигну на иријестоље твоје велике врлине; буди сретан и весео, то ти желим не само као твој познаник, већ и као грађанин". Након толико година мржње и борбе с аристокрацијом, похитали су к новоме цару сви они, коц су увиђали, да им сад не пријети никаква опасност са Палатина. За мало времена "створи се око владара круг одличних и поштених лица. Аристокрација, која се је, сад више сад мање, увијек иотајно борила иротив царске власти (јер јој је царство уништавало моћ)„ почела је и она "попуштати, кад се је увјерила, да, је држави на челу човјек скроман, племенит, ваљан у "уЈТрави свијета, а, изврстан вођа, п који много може, јер га војска љуби. Трајан је дојста могао све што ,је хтио; али што је увијек и искрено хтио, то је био бољитак државе. Одмах у почетку постара се да, награди и да одликује људе, који су до онога дана прогоњени били ; наш је Плини.је може бити први, кому је цар удијелио тако звано „право 38 Плипијев содпошеп, по којему су га у обичном говору звали. 37 Ејн8(;. IV. 13,