Stražilovo

■нз 804 к-

Тако се још.њеко вријеме разговараху, кад иаједатшут зарика крава иред кућом, а дјеца баиуше у кућу. „Добар вече!" „Дао бог, дао!" би отпоздрав. Мати скиие дјеци с полице хл>еба и лука, да вечерају, а оиа изађе иапоље, одријеши теле па га одоји те га за тијем саждеие у кућу у мали лреградак; краву • опет у онај велики, што је био за п,у и коњче. Није музла краве, јер је^била првотелкиња, на мало и млијека давала, а теле било њекако слабуњаво, те је тако пугатала, да оио све носе. Тешком муком купили су они ту кравуЈ откидали су и од уста, само да уштеде, на да купе ту краву, да не гледају од другога, да их омрси. У то и Никола отиде по коњче, које је било припето на личини у једном окрајку, да не би залазило у квар, те га сагпа. Мало се јонг поразговорише са дјецом код ватре. Сава за тијем устаде, дохвати жижак с иећи и запали га, да може иамје* стити ностел>е, те- Никола и дјеца леготпе, а она се још поврати, запрета ватру, прекрстивши ју три пута ожегом, затвори баџу и замапдали врата, иа се опда поврати у собу, да .и она легие. Сјутрадап устану сви зором, те свако за својнм послом; дјеца у поље крави, Никола у главицу, а Сава остаде, да снрема кућу. . За три дапа зготови Никола суђе, те ће у име божје у суботу у ирви сутон да пође са Стојапом и Нетром у Босиу, да продаду суће. те да за то добију кукуруза, јечма или другога. какога жита. То је коњарија. Мало чудап пут у вече, јел те V —. али тако је. Морају се чувати лугара, да их пе опази и иасред пута их не заустави, те им суђе пе одузме, па куда ће онда? Стојан и Нетар ће путем око 0., па ће у пол>у нричекати Николу, гдје их овај, опростивши се са жеиом, и нађе. Отале изиђу иа главни пут, па тјерај даље. „Њешто хладан вјетар ћарлија," рећи ће Петар, „могло би бити још великога пљуска".

„Ма и мене њешто гатреца у нози", рече Стојан, пашаиацПетров, „вала, нромијеииће се вријеме." Ту је рану добио у задњем босаиском рату; нрогало му тане кроз лијеви лист. Тако они иђаху дал>е, а облаци, који се виђаху на крајевима обзора, иочегае се дизати и згуипвавати. Уђогае у јелову гауму, иомијешану с буквићима, којом иде пут кроз Р., па дал>е у Босну, а оно се све већма облачи. У то иоче и киша прошкапати. Из почетка је само ромињала, но послије иоче падати све круннија, а уза то духаше оштар вјетар, набацујући им кишу у очн. Нагаи путници иоклонили се иа иду за коњма и ћуте. До најближег села има подобар сахат и по. И јадиа марва иати много. Еуд мора да носи онај терет, туд је дере јога и онај гакроиац, који и судове кваси и у њих набацује, па је то тешко. Саставио се облак са земљом, што 'но народ каже, а од оиога вјетра ноче и сушњежица да пада. Јадии л>уди туку коње, да што брже иду, али ови малени, мршави и нејачки, иа пе могу. Једва за живу главу дођу у П., мокри до коЈке, а озебли-као репе. Никола јебио блијед као крпа и цвокотао је зубима; једва је могао и једну ријеч да проговори. Оиа двојица нареде коње иа за тијем уђу у крчму" гдје је Никола лежао на клупи а сав дрхће. Шта ће? Оиако мокра нокрију га биљцем. Ухватила га јака грозница. Тако је сву ноћ провео преврћући се; тек у свитање одумитге малко бол.а и понусти грозиица те оп заспе. Сутрадан, кад се разведршго, могао си видјети, како се Пљегневица и околгга брда бијеле. Петар и Стојан опреме коње, да се полази. .ЧоКе и Никола да иде... „Та маии се, Бога ти!" рече му Стојан. „Остагги ти само ту, ми ћемо ти све уре- * дити и продати као и ти сам." „Проћи ће то". одврати му Никола, „чим мало проходам, видјећеш". А овамо је" поклецавао од слабости. И тако по1)у. Из почетка ајде ггтпло је њекако. али нослије тгоче Никола да