Stražilovo

чз 74

ван. Дођох к себи, по што ми паш лекар даде пеке капљице. Том случају имам да захвалим, што ме избави од иоследица овог разговора. Мати мс остави опет на миру, али се њена љутина окрену против моје пратилице. — Шта има пово ? Ви морате знати. Ви стс с њом били тамо. Ма да је добила негативан одговор, она је непрестано наваљивала на њу, да сазна, шта се догодило ? Срећом мојом ПорФирије ми рече ; да одем па балкон на свеж ваздух. У осам сати дођоше оба брата. Ја сам их очекивала, јер би ми врло тешко било, кад би они 'посумњали, да сам издала њихов разговор, а нисам ни сумњала, да ће их мати испитивати за узрок мојс кризе. Нисам се преварила. — Шта се то збило код вас? запитала их је, како их је угледала. Варија је дошла од вас бледа, и крв јој је ударила на уста. Шта се дакле догодило? — Није ништа, мати. За ручком смо били расположени, повиках, пре него што би Ивап или Никола ироговорили. — Ћути! повика мати. Тебе нико н-е пита. Одлази одавде. Ја се удаљих умирепа. Браћа су ми била обавештена, да мати ништа нс зна о њиховој намери. Ивап Сергијевић пође за мном. Еолико сс видело па његову лицу доброте и саучешћа! Узс мс за руку иа погледом ме чисто питаше. — После, носле ! прошаптах, показујући му дворану, у коју се он поврати. Донесоше чај. Госнођа Тургењевл>ева жестоко је мешала кашичицом, и разлагала карте за игру. Неко време ћутаемо сви. Осећасмо, да ће сс нешто догодити; али шта? Нико од пас нс би могао рећи, шта нам је уираво претило; али смо уверени били, да ће бити нешто узкаспо. На иослетку зазвони госпођа Тургењевљева. — Доведи овамо иастојника! зановсди со бару. Еад се Лав Ивановнћ указа на вратима, рече му она оштро: — Донеси! После неколико треиутака предаде пастојник госпођи на тањиру два свежња. Мати прочита

натиис а по том прсдаде један Николи, а други Ивану. Прође тако једно но минута. Обојица нримише листове из руку материних. Иван Тургењев се мало удаљи од стола. — Та ирочитајте те даровнице! рече им мати нестршшво. Синови иослушаше. У сред мртве тишине чуло се само шуштање артије. — Но ? Зар ми не ћете низахвалити? рече на нослетку мати, па пружи десну руку Николи а леву Ивану. Никола је ћутећи пољуби; Иван се не маче с места; можда није ни видео пружене му руке. После једног тренутка устаде, дође до отворених врата од балкона; изиде на балкон; али, као да се на нешто одлучио, приближи се матери. — Лаку ноћ, мати! рече благим гласом, као што јој је још као дете желио. ТТи једиом речи, ни једним ногледом не одаваше, колико га је болела та комедија, коју је мати с њима терала. За тим, као мало дете, поклони се матери и пољуби је у руку. Она, по свом обичају, прекрсти сина а Иван изиде на нољс, не иогледавши никога. Одс у своју собу. Никола, као у чуду, остаде на истом месту, где је и био. Еад сам ја дошла, да јој зажелим лаку поћ, она је играла пасијаиса, руке су јој дрхтале, обрве су биле скупљене, чело намрштеио, бесни погледи, што их је бацала на карте — све то одаваше буру, која је у њој беснела. До-еад је увек показивала велику бригу за мојс здравље, али сад иије ни оиажала, да сам ја пред њом. Еад сам ја изашла, устаде и Никола, и одс свом брату. У кући ногаеишс свеће, а. мати оде у евоју снаваћу еобу. Њена собарица дође, да јој, по обичају, нротре ноге; али је она отпуети. Међу тим се моја браћа сложише, да потраже своје нраво на имање свог оца. Они мудро докоиаше, да не оду на то добро пре него што им га мати устуии. Бојаху сс, да их тамошњи људи пе ће лено иредусрести. па, ако би их баш лецо и иредусрели, мати би им се окомила на оие, који би их иоздравили добродошлицом .