Stražilovo

-*з 73 е >-

Мати их саслуша без икаква инака задовољства, штавише, нризнаде и сама, дајс нотребно, да имају сталан нрнход. Иван Тургењев поче први да говори о том. — Ја те молим за ту милост, не толико себе, колико Николе ради. Ја могу како тако животарити од мојих новела и превода; али он нема никаквих извора за живот. Још ма.ш, на не ће имати шта ни да једе. — Ја ћу све учипити, све, што ми је могуће. Ви ћете обојица бити задовољии са мном! одговори мати. И заиста, тај исти дан издаде налог свом главном управитељу, Лаву Иванову, да напише на обичиој артији две даровнице, по којима дајс свом сину Николи добро Сичево, а свом сипу Ивану Кадпоје. Те две даровнице беху наиисане код куће, без законске Формалности. Госпођа Тургењевљева дадс дозвати оба сина и прочита им ова два акта. — Сад сте, ваљда, задовољни са мном? запита их. Никола је ћутао, а Иван одговори: — Без сумње, мати, да ћемо бити врло задовољни а и захвални, ако дадеш, да те даровнице и власт потврди. — За што? — За што ?... Па ти врло добро знаш, шта треба радити, ако имаш намеру, да нам та добра поклониш. — Ја те не разумем, Иване. Ја вам дајем сваком по једно добро; на шта би још хтео ? Заиста те не разумем. Онаје сваки пут употребљавала тај израз, ма да је врло добро разумела. Никола је ћутао, а Иваи изиде на поље. — Шта би ти, Никола, рекао на то? запита га мати увређеним гласом. Никола устаде, хтеде да говори, али се предомисли, па и он изиде на поље. Синови госиође Тургењевљеве имали су нотпуно нраво, да буду незадовољни својом матером, шта више, да се нађу и увређени њеним поступком. Они су чули од настојгшка Лава Иванова, да им је мати то исто јутро послала налог настојницима тих добара, да с места, ма по коју цену, продаду не само сву рану, што је има, него н ону на струку-, па да јој одмах пошаљу

новце. На тим добрима, дакле, не остаде ни семена за усев. Кад су синови отишли, мати се загвори у своју собу са иастојником, и даде нреписати обе даровнице. Пред вече рече ми мати, да одем до Ииколе, који је у комшилуку становао, и да кажем браћи, да их она у осам сати очекује. Застадох целу иородицу за столом. Браћа изгледаху као убијени; Николина жена уплакана. Видела сам, да је јело донесепо, само да је ту, јер га нико ии дирнуо није. Иван Тургењев беше тужан, али миран. Његов брат, који је био жестоке нарави, чупао је косу, кад је говорио о свом иоложају. Рекох браћи, за што сам дошла. Иван ме заиита, јесу ли даровнице измењене, и је ли дошао и одветник. Морадох им рећи праву истину. Сниси су преписани, а од власти није нико био, а не може се ни ио чему судити, да госпођа Тургењевљева има намере, да даровнице даде легализовати. Никола је највише трпео у овој невољи. Сузним очима рече, да ће отићи у Тургењево, а то беше својина његова оца, на коју је имао нраво да је иште од матере. После кратког саветовања, у ком сам и ја учествовала, браћа се договорише, да оду матери. Кад сам се повратила кући, мати ме запита: — Но ? — Доћи ће. — Шта веле? — Ништа. Били су баш за ручком, кад сам ја дошла. — Па ваљда су ма о чему говорили? Госпођа Тургењевљева упре на мене тако строг поглед, да га нисам могла издржати. — Што не говориш? Шта ти је? Ти нешто знаш. То беше за мене и сувише. Призор код моје браће, где сам се усиљавала, да не бризнем у нлач, да не бих матсрину иажњу изазвала, а иосле тај за мене ужасни иснит, моји живци ие могаху поднети. Грло ми се стсже. Осетих неку врућину, којаме стаде гушити. Ја вриснух. Мати дотрча до мене. Узех јс за руку, хтедох всћ да све кажсм, што сам чула... Кад ми на један мах удари крв на уста. — ПорФирије! Слуге! Брже! Брже! Госпођа Кредерова дотрча и снусти ме па ди-