Stražilovo
-43 66 »
шша шжш
ам со самац у страномс свету : ко мепс хла.дни, непознати људи. С ким да делим јаде? С ким да деллм сету, Што ми целе боне иенунила груди?
Ја никога немам: ии брата ни друга, Иити имам кога пријатеља верна. Ах, срцу је тегнко, кад га мори туга Суморна и мрачна, туга иеизмерна. .. Вери
Али нека туге, нека жнг.от није! Ја Ку да отрп м и тај удес худи: ПТта би са мном. било, да те туге ппје? Шта би друго дошло, да п"пуни груди? Очајап.е? Злоба ? То отровио цвеће? Можда се ту место вери, надп спрсма? Не, вера и нада знам да доћи пе I е : За п.н\ у мом срду више места иема ... С. Д. Мијалновик
т
Дрва је љубав суице, ^^Што еедрим нсбом сјаје И срцу подједнако Жара и сјаја даје. 24 I 1898
Друга је љубав сунце, Што мутним. небом веје, Не сјаје као прва, Ал опет за то — греје.
Борис
ПОШЉЕДЊИ БУРИЋ Приповијетка с Нриморја (Наставак) .
!/•№» е исте вечери упути се Аиђелија онако блиједа и слабун.ава пјешке у град, да потражи евог невјерног јарана. Након онога што се бјеше У ЈУ Т РУ са родитељима збило, не имађаше цура срца да своју браћу у кући сачека. кад се к вечеру из иоља врате. Украшћу се, рече сама у себи, кришом из куће, на ћу ударити путањом, да ме нико не види. Кад стигнем у град, а ја ћу правце ка Бурића кући, па ћу се скрити у капији и ту причекати док .Фрапето саће. Кад ме види и чује, смнловаће ми с-е, згтам ја љега. И цура се заиста унути. Бијаше се већ ухватио сумрачак, и нрема иебу виђаху се јасније него ли дагву обриси брежул»ака и дрвећа. Море, кадивичине боје, простираше се десно у својој вечерњој тишини; блиједи мјесеп пловл>аше као сребрни срп но јасиом плаветнилу пебеском. Анћелија корачатпе ћутке, избјегавајућ
нажљиво ријетке продазнике, које путем среташе. Кад у град стиже, бијаше се већ смрклоЈ Фењери но улицама бијаху сви ноужижани. Ступивши у Широку улицу, угледа одмах, у дну, иалату конта Бурића, којој се старинско прочеље истицаше гордо у гасовој свјетлости. Смотривши тај господски дом, гдје би с браћом својом сваке године љетипу довозила, обузе је мала снага, те се једва допотеза до ногоступа и ту наслони на колобран, цвокоћући од грознице. Погледавши нреко пута, иримјети е је велика дворана Бурића куће сва расвијетљеца. Покрај главнијех врата, која бјеху окруњена иородичкијем грбом, цопо таху нестрпљиво два прекрасна вранца, упрегнута на господској кочији, којој с бокова чкил.аху два црвена Фењерчића. Не далеко од кочије, нрислоњеи уза зид, кочијаш, пшбиком у руци, очекиваше да га зовну. Анћелпја, којој се набрекле груди од узбуђења силно надимаху, пиждраше једиако у расвијет.вену дворану, трудећи се