Stražilovo

-43 70 ен-

гомилу свијета, па ма колико Јсдап другога избјегавали, они ће се опет, кад ли тадли, сусрести. Раставите два непријатеља, па их отправите у бијели свијет, у сасвим противном правцу, пема тога што ће их

омести, а да се, а нриЈе, а послиЈе пе сукобе. Тако хоће зао удес. Ви сумњате? не вјерујете? Може вам бити : чујте свакако конац ове приповијести.

(Свршићс се). ши ивш тургеша По мемоарима њезине поћерке написао Мишел Делин С Француоког превео Д. ЈевриК (Наставак)

Марно Цар

XI Патње Ивана Тургењева — Љегова препирка са жатерож — Госпођа Тургењевљева и крптика Неколико светлих дана у нашеж тужиож животу Од то доба беше лице Ивана Тургењева увек замишљено и невесело. Ни иалик на онога, кад је још младић био. Често се препирао са матером због њених жртава, које је он увек у обрану узимао. Једном сам и ја била у соби, кад се тако препирали Њих двоје ; па ме је мати и покарала за то, што сеја у те ствари мешам. Једаред сам из евоје собе, која је била до материне, чула овај разговор: — Ја не знам шта ти хоћеш да кажеш... Ја те пе разумем... Моји људи да зло живе?... Шта би они још хтели ?... Зар пису сити, добро одевени иобучени?... Паја им још и нлаћам. Кажи ми ; која још госноштина плаћа својим робовима ? ... Де реци! — Ја пе велим, да су рђаво одевени и да гладују, одговори Иван Тургењев; али сви стрене пред тобом.јј — Но? Иа шта онда ? повика госпођа гласом, који изражаваше: „Зар не треба тако ?" — Али, само мало нромисли, какав је то живот у човека-, који целог свог века стрепи пред неким, који осим страха ни за што друго не зпа? Њихови су се дедови и оцеви тебе бојали, стреие и они, па ће и њихова деца стренити од тебе. — Каква стрепња? Шта хоћеш тим да кажеш? запита мати љутито. — Та за Бога, кад човек ни за један чае није господар свој? Кад је данае овде, а сутра на хиљаду врста далеко одавде, како ти кад иадне на иамет... то пије никакав живот. — Ја те не разумем.

— Чуј, мати. Можетп ли ти, ако ти је воља, кога твог роба ма куд ирогнати? — Да богме да могу. — Ето видиш. Разумеш ли сад, па што се ја жалим ? — Али ја ћу прогнати само онога роба, који је крив. — Но, ако и није крив, ти га можеш нрогпати, ако ти дође у главу. — Тако је. Ако хоћу, и могу! — Бидиш дакле, да је све истина, што ти ја непрестано говорим. Теби роб није човек, већ ствар. — Ти би дакле хтео, да их ослободим ? — Не! Причекајмо још мало... ја још не захтевам то од тебе... још није томе време. — Не ће никада ни доћи! одговори мати. — Хоће! За цело ће доћи! повика Иван Тургењев л>утито и оштрим гласом, и стаде ходати по соби — Седи! Ја не трпим, да ми се хода по соби, рече госпођа Тургењевљева, утишавајући га. — Моји људи несрећни! продужи увређеним, гласом. Ко ти је то казао?... Како бих могла њима управљати, да ме се не боје? —- Може се њима управљати и без страха; па онда има и друго шта, а не само страх. Како да ниси могла ти, која тако добро познајеш свет, опазити 1&>д њих толико одаиости и верности спрам тебе ? —■ Богме, Иване, ти си луд! Ко ти ј ' е казао, да ја моЈ 'е људе злоетављам? Осетих, да ће ме сиага да изда. Ја сам сама мом добром брату казивала о свима бедама, што су их претрпили Агата и њен муж, на ми дође у памет, да не ће можда он о њима говорити. На један мах обузе ме та мисао, и видех, какве