Stražilovo

-кз 71 к-

би м!)г. 1 (' бити последице. Зграбих ирву књигу, која ми дође до руку. Сећам се 7 да су то биле „Карикатуре" од Гранвија, и уђох у материну собу, не бих ли прекинула тај разговор, и да крадом дадем знак Ивану Тургењеву. — Мати, могу ли узети ову књигу? запитах, а осетих, да сам нребледела као крпа. -- Што си дошла овамо, да нас збуњујеш ? продере се она,. Зар не видиш, да имамо иосла? Одлази! Ја се повратим у своју собу; али ме мати позове натраг. — Ходи овамо !... Штатије? Ти си бледа. — Није ми ништа, мама. — Како ништа? Ти увек лажеш; блсђа си од моје мараме. Боли ли те штогод? — Боли ме глава. —- Ах! Глава те боли? Онда дај ми ту књигу, па одлази! Изидох, али остадох један час на вратима, не бих ли привукла на еебе пажњу Ивана Тургењева; али је он сео, спустио главу и наслонио је на руке, те ме није ни погледао. Срећом мој страх не беше оправдан. Наш драги Иван Сергијевић беше и сам увидео, да је далеко забраздио. Мати хтеде да настави разговор. — Но, па кажи ми, шта си чуо? — Ниеам чуо ништа особито, рече он. Казујем ти само оно, што сам сам оназио. Ја видим, да је роб престао бИти човек и да му се стање не да поднети. — Али за што? иавалшваше госпођа Тургењевљева. — Манимо се тога разговора. — На за што си ми онда говорио ? Кад је Иван Тургењев увидео, да му, мати идс на то, да јој и по други пут каже, шта је чуо, он окрене разговор. — Ја бих рад да с тобом говорим о брату Пиколи. Зашто му уекраћујеш средства заживот? — Ето га опет! Он може имати све, што му нрииада. То зависи само од њега, а ти то добро знаш. — Али ои пе може оставити своје жене п деце. — Дакле тн хоћеш, да нристанеш па ту женидбу ? — Па за што пе ? — Ја видим, да си ти еа евим полудео. Госиођа. Тургењевљева стане грдити свог старијег сина, а по том се п.епа љутииа окренс

па Ивана. Нребацивала му је цео његов начин живота. Нађе у њега нову кривицу. Иван је саопштио матери, да су критичари иисали о његовим делима. Било да госпођа Тургењевљева пије добро знала, шта је то литерарна критика, било да је хтела да тражи повода свађи са својим сином, тек она изазва ужасан призор, ко.ји ее заврши лекарем и капљицама. — Шта-а? Тебе, племића, Тургењева усуђу.ју се да критикују?! — Али, мати, ако ме критикују, то је знак, да ниеам остао неопажен, да. нисам нико и ништа, о ком нико пе говори. — Како те опажају? Гуже те; држе те за будалу, и ти си тиме задовољан! Ох! Та. што сам узимала учитеље и проФесорс? Један ме остави због жене, а други, мој мезимац, мој Бенијамин, да постане списатељ! Ето сад нова потока суза, јсцања и нове дрхтавице. Ивап Тургењсв етаде љубити материне руке, трудећи се, да је умири. — Доста. је, драга мати. Умири сс! Опрости ми! —' Како се могу умирити ? Како да не плачем? Како да не проливам сузе ? Ето опет говориш, да хоћеш, да идеш у туђ свет. Преклињала га је да се жени, да се окане пиекарања, ,да ступи у војпике, као и други племићи. Ови тренуци беху најтежи за несрећног романсјера. Ћутећи оборио је главу, не знајући, шта ће да одговори на материна пребацивања. Лице му изражаваше очајање, а погледе је окренуо на страну. Дани, које је Иван Тургењев проводио у средипи нашој, беху једини, који оживљаваху наш тужнн живот иеким радоеним задовољством. На песрећу нашу Иван Тургењев постаде чувен. За њега се већ почело отимати у свету, те то беше врло ретко, кад еу нам га остављади. Па ипак је посвећивао својој матери сваки дан цело нрс но дне. Особа, која јс најтеже осећала, кад њега нема, беше нека доста ленушката госнођа, у коју јс некада паш романејер био заљубљеи. Тада беше ои скоро још дсте, а његова страст није пп мало ласкала амбицији његове лепотице, која се пије ни освртала на заљубљеног ђачића. Али кад младић дође из пноземства са свом