Stražilovo

чз 72 ЕЗ-

дражи иотпуна, па и славна човека, она се на један пут сети, да је тај исти Тургењев некад за њом уздисао. Која женска не ће покушати, да ли јој дражи имају још ону пређашњу моћ? Док је Иван Тургењев био код куће, долазила нам је та госнођа врло често у посету, и врло се дуго задржавала код нас, али, иа њезину жалост, без икакве користи. Ако је она из јутра дошла, Иван Тургењев, који је тада бивао код матере, одмах се изгуби, и иије се више показивао, докле је год трајала та посета, Ако је дошла у вече, после ручка, њега већ не беше код куће. После више безуспешних покушаја, да њега застане код куће, лепа се госпођа одважи, да пам дође између шест и седам сати у вече, надајући се, да ће затећи Ивана Тургењева, пре него што оде у друштво. Та жена, ма да је већ имала четрдесет година, беше још врло лепа. Тога вечера беше за њене годипе неприличпо обучена. Ималајена себи белу хаљину од муслина са ружичастим појасом и богат огртач од прне чипке; око главе је савила шпањолску мараму, и то јој је дивно ста/ало. — Дођох, госнођо, да видим како вам је, рсче улазећи. Ни ћете извинити, тпто сам овако, по сеоски, лагапо обучена. Морала сам са сестром у парку провести всче; па како је јака омара, то не могох трпети на себи ништа тоилије. Госпођа Тургењевљева учини се, као да се задовољава тим разјашњењем, ма да је врло добро знала, кога се тиче то „сеоско, лагапо одело". Она јој ласкаво одговори: — У њему сте тим леиши. Сад мс подсећате на себе, кад вамје било седамнаест година. Но то лепо одело доведе је ипак само до неуда' : . ; е. Тог истог вечера требали смо ја и Иван да се на коњу прошетамо кроз парк и ми већ бесмо спремни. Моја пратилнца, госпођа Кредерова, већ је метнула била шешир на главу и павукла рукавице, на ме је у колима чекала. Иван Тургењев дођс еа свим обучен из своје еобс, са шеширом у руци. Остаде једпо чстврт сата у дворагш, речс неколико учтивих речи гошћи своје матере, па се окрену к мени: — Но, драга Варија, хоћемо ли? Већ је седам сати. Сутра дап је госпођа Тургењсвл.еиа у шали

иребацила свом сину његово нонашање према лепој памигуши. — За жену, која је у четрдесетој, још је она добра. Она је тебс ради све чинила, а ти се ниси ни мало показао љубазан према њој. — То је истина, рече Иван; али кад сам ја за њом лудовао, био сам још деран. Шта ли нисам онда натио!... Оиомињем се, да ми је хтело срце да искочи из груди, кад она нрође поред мене; али је то ерећно време нрошло! Сад више не познајем таке љубави... ја немам више оне младићске ватре. Прошла је она љубав, која се задовољава једним ногледом, једним цветком, што јој из косе испадне. Ја бејах;ерећан, кад само могох да иодигнем тај цветак, и нисам ништа више тражио. То бешс једино срећно време, које ми је мало разгалило иоследње месеце мога живовања код гоепође Тургењевд>еве. XII Породична драма — Невоље Ивана Тургењева •Поклон норуге ради — Очајна одлука Моје последње успомсне на кућу госнође Тургењевљеве боне су и тужне. У овој породичној драми, коју ћу сад да испричам, беше ва мене као неки благ мелем оно дубоко иоштовање њених злостављаних синова, које они увек указиваху својој матери за њена живота, и њезиној усиомени после смрти јој. Ири свем оном суровом поступању њену прсма синовима они ипак остадоше оиако исто послушни, као и ире, и беху свагда готови, да јој докажу своју љубав коју је оиа непрестапо одбијала. Ево, шта се међу њима догодило. Веше то јулија месеца. Никола Тургењев беше још увек у тешким околностима. И он и његова жена беху болесни, а то их је стало велика трошка. Иваи Тургењев био је и сам сиромах, те није могао послужити своје иријатеље ии чашом. вина. Колико је пута био нринуђен, да узајми тридесет или иедесет копјејака од Лава Иванова или ПорФирија Карташева, да плати кочијашу, који га је довсзао. Те неприлике принудише оба брата, да се обрате на евоју матер. Најучтивијим и иајпокориијим речима мол>аху је, да им одрсди сталан прпход, да бп, рекоше, могли евоје тропткове подмиривати.